Moj video

Loading...

Странице

петак, 07. јул 2017.

Vidikovac

 Pružio se pogled,
odmara oko svoje viđenje.
Okrenulo se od mene,
namrštene, kao odsutno je.
Putuju mi misli onako,
samotne bez pratnje,
prtljaga, k’o nomadi davno.
Svikle su se, oko za sebe,
one bez mene, zarobljene,
a imam osmeh, onaj poseban.
Kad život prostre svoje „lepote“,
i sve se okrene…
Pljunem onako, što bi se reklo,
ma ko kočijaš, bez stida,
u oči ga pogledam,
u brk mu osmeh bacim,
i odem dalje.
Tad mi pogled vrati misao,
a misao pogled ublaži,
od mrgudne mene ništa ne ostane.
Tek okovi razvaljeni, na putu bačeni.

Нема коментара:

Постави коментар