Imam li pravo

Koliko ima mene u vremenu

koje je prošlo, koliko će biti

u onom koje imam, ili,

koje ću imati?

U prošlom, ostali su tragovi

ćuvam ih i gradim ovo, zapravo

tren koji imam, a on, beži,

klizi sa dlana.

Koliko mene ima u uspomenama,

onih koje u mojim mislima čuvam,

kao sjaj, da daju smisao svakom danu,

u kome živim.

Imam li pravo da postavim pitanje,

ili tek sumnju da izrazim...

Imam li pravo da ne pitam,

znam, vreme, ono je odgovor.

Tuga

Pritiska ravnicu, na grudi polegla,

razgolitila crnicu pustahija od vetra.

Odnosi, prebira, rodnu raznosi

u reku bi sve da spere, da vrati.

Posečena stabla, poslednji bedem

pred osionim, razularenim osvajačem.

Upija se ona u oblake, kišnih kapi žedna

ni nebo nema oslonac, na ravni ništa.

Tuga, pod kapom naborano čelo paorsko,

pognuta pleća pod teretom svoda.

Odupire se, brani, i ne da volji da posustane

korak u oranici kao da pleše, lagan je.

Prosipa zamahom seme i stavlja masku,

širokih rukava da brani seme budućeg roda.  

Vreme

Idem, ponela sam samo osmeh,

onaj mali, u uglu usne da se tek

nasluti iz čežnje koju hranim

jutrima i buđenjem.

Spremam se odavno i pakujem,

ali eto, ništa ne ponesoh u rukama,

prazno, ni reč ne odjekuje, tišina

ostaje kao trag, u banatskoj prašini.

Ulivam se kao reka u tok prolaznosti,

i vreme koje sam imala razlivam

kao sečanja, nekom ko želi da pamti

putokaz, košave u krošnji jablanova.

Idem, putem koji dobih rođenjem

na raskrsnici, okrećem se i tražim

senku, nestalu u zenitu i ne znam

od sjaja, ne vidim putanju ukazanu.

Ipak, u odlasku nosim osmeh

u oku, tu iskru neugašenu, reč,

reč majke, živeće dok ima mene,

onih koji pamte, i vreme beskraja...

Slova

Ostavim svoju istinu

odmara starica na klupi

urezana slova u srcu

srasla ko' jedno

stablo nadvisilo grm

beše višlji sad u senci

kao pod sucobranom

kišobranom ka svetlosti

pruža grane

a ono srce...

miluje starica usahlom rukom

sećanja...

moja nisu ista

blažim ih vremenom

blede ostavljena u kutiji

beše nekada drvo

visoko vitko posekoše ga

s namerom da čuva uspomene

u godovima koji se naziru

ništa je ne može sakriti

bilo da je tvoja ili moja

istina je uvek jedna.

Onako tek posle kise

Razlivam svoje boje
uporno prekrivam belinu
praznih nesaosećanja pruženih
uz osmeh bez topline.

Otkrivam sebe u pokretu
postanka slike nove
nijanse kao trag mene
ne dodiruju neiskreni.

Odvijam platno izatkano
od niti upredenih iskrenim
osećanjima i vezom crtam
dugu na plavom nebu.

Tebi i svakom da iskri u oku!

A ja...

Razvrstavam bitno od nebitnog.
Upijam svoje vreme ljubopitljivo
saznanje bih što pre da imam
za ono što ne znam
da li je suprotno od znanog
dobro bi bilo znati unapred
istina da ima samo jedno lice
nalik činjenici neoborivog dokaza
ni pamćenje nije isto
tvoje ni moje
razlike postoje viđenja
iz ugla sagledanja ličnih interesa
potreba je da sebi budemo dosledni
ako već nismo drugima smelo
u oči pogledati mogli bi
rukom senku ukloniti
zakriliti bljesak koji mrači vid
do slepila prećutati mrak
izgubljen trenutak nema ponavljanja
ostaju samo u mašti nebitna
stvarnost udara bilo do gušenja
i grč nepravedan nosim
u osami prebiram zrna
baciću ih sutra pticama
neka zobaju bar one
pevaju jutrom
a ja...
sedim pred praznim papirom
nemam reči koje bi trebala pisati
pitam se: „Da li je to bitno“?
„Mislim, to vreme koje mi pripada
kakvo god da je
jednom će biti a posle eto prošlost“.

Vidikovac

 Pružio se pogled,
odmara oko svoje viđenje.
Okrenulo se od mene,
namrštene, kao odsutno je.
Putuju mi misli onako,
samotne bez pratnje,
prtljaga, k’o nomadi davno.
Svikle su se, oko za sebe,
one bez mene, zarobljene,
a imam osmeh, onaj poseban.
Kad život prostre svoje „lepote“,
i sve se okrene…
Pljunem onako, što bi se reklo,
ma ko kočijaš, bez stida,
u oči ga pogledam,
u brk mu osmeh bacim,
i odem dalje.
Tad mi pogled vrati misao,
a misao pogled ublaži,
od mrgudne mene ništa ne ostane.
Tek okovi razvaljeni, na putu bačeni.