Koren

 

Grad, korena sraslog za kaldrmu

kamen rukom putara položen

gladak od koraka koji su ga gazili

rušili, iznova zidali, menjali

novi mentalitet nametnuli

bolji ili ne, vreme će otkriti

u zvuku zvona koje u ponoć odjekuje

brojim odkucaje bila

podrhtava žila kucavica

iz tame nepoznate ulice

glasa kojeg nema

onog poznatog da umiri

kao rukom da pomiluje

otera senke koje su se nadkrile

nad trotoarom nekog novog

nepoznatog egzotičnog drveta

umesto duda i guščjeg gakanja

krik pauna se čuje.

Grad, mog korena gubim

oslonac u banatskoj prašini

nestaloj pod asfaltom ispucalim

pod suncem panonskim

i more je presušilo

uporno gori ravnicom

venama reke put svoj usecaju

bore se,

planinski izvori i grad na obali

imenom traje uprkos promenama

on živi...

Od kojih sam?

Od onih sam

znanih po osmehu

vedrom pogledu

glasa tihog

reći odmerene.

Od onih sam

koji istinu govore

trpe prigovore

strpljenje imaju vreme

čekaju i opraštaju.

Od onih sam

mirnih u nevremenu

nemirnih u nadanju

sebi snagu daju

okrenutih svetlosti.

Od onih sam

iz ponora uzdignutih

od smrti otetih

rođenih trpeljivim

upornim i živim.

Od onih sam...

Mada, ima tu još po nešto

za sve one koji misle

„...ne pamti on/a...“

Naprotiv, pamti

oprosti i ne ponavlja

istu grešku.

Od tih, jakih,

temeljitih, ja sam.

I neka sam!

Munjevita inspiracija

Bljesak sećanja

slika trenutka

život u prolazu

ostavlja bore

na čelu duboke brazde

putokaz ka prošlosti

traži objašnjenje

legende u nastajanju

priču prenose usne

oko njih „smejalice“

oko oka iste prkose

suprostavljaju se

svim istinama

mkrlinama i svetlim danima

zbunjuju u susretu

drugog i sebe

odgovorom.

Posmatram iz daljine

drugim pogledom

razumem prošlo

i ovo sada nastalo

uticajem neposrednim

događanjem

neplanirano za budućnost

samo trenutnim sebičlukom

prouzrokovana sadašnjost

u svom trajanju

i svakodnevnom uzimanju.

Ostaju potisnuta

ljutnja

razočaranja

tuge...

Ostaju

dani oni ispred

ostaje želja

jedna po jedna do ispunjenja.

Za iskrene

Ostavila sam sebe

negde da odmorim

od ramova tuđih meirla

vrednosti i prestiža događaja

od značaja njima a meni

ništa...

Savijam svoje prave u krug

kako bi bile beskrajne

nedokučive za okvire

namete na ono što hoću

nemam nameru platiti

zarad beznačajanih

ni reč neću trošiti

u odbranu svojih namera.

Nije to inat

nije protest

tek mir koji posedujem

u sebi iz sebe odišem

nesebično za sve

za one koji postoje

takvi i nemaju stege

skrivene zamke za lov.

Iskrene retko ih vole

ali... ima i takvih...

Možda

Rasipam vreme u nevreme

puštam da se rasprše reči

zaostaju spore, ujedaju,

razdiru misao o nepovratu

svom snagom podižem zid

zaustavljanja ili odbijanja

bez odjeka da utihnu.

Možda, ovde i sad beležim

ostatke svojih zamisli

ostrvo, okean, morsku pustoš

hridi, talase zapenušale, besne

hurije u odbrani ili napadu

nepoznatih zamaha ruke

u želji za spas iz osamljenosti.

Osvajam sebi pravo postojanja

tragova koji ostaju posle

svega uzimam komadić sebično

prisvajam to parće neba

da hranim smisao pogleda

kad podignem glavu da mogu

umor odmoriti, da mogu...