Grozdana Crepajac – „Čekah te godinama“

Recenzija

Grozdana Crepajac – „Čekah te godinama“ rukopis, zbirka poezije

Dnevnik čekanja

Poetski zapisi jednog vremena. Žena svesna svoje snage, koju odmerava dok sebi postavlja granicu koju može ako hoće da pređe, ili ne. Ona zna kako da izvaga svoja osećanja da bi trajala, ona ima ljubav, ima reč, stih, ima taj vredni dar, strpljenje.

„Čekah te godinama“ Grozdane Crepajac, doživljavam kao jedan vešto ispleten niz, zapisa o ljubavi. Veštinom iskusnog književnika, poigrava se Grozdana Crepajac rečima od kojih nastaju stihovi, pesme. Poetesa zapisuje trenutke iščekivanja u danu koji ne ispunjava prazninu, pokušavajući da ipak da smisao vremenu koje izmiče. Uspešno se bori, i stihom koji ponekad zbuni čitaoca svojim naizgled besmislom, da bi u nastavku upravo taj besmisao poništila i vratila mu sjaj dragulja, sjaj ljubavi koju brani. Stih, pesma, i reć, je snaga kojom Grozdana Crepajac osvaja belinu stranice i daje joj boje koje predstavljaju život. Ništa tu nije slučajno, ni uspon nad sudbinom ni pad pod njenim teretom. Svakim naslovom pesme poetesa korača napred prkoseći visoko podignutim čelom, i jasnim pogledom na sva sputavanja koja na svom putu savladava. Taj put, život, u svakom danu koji proživi ostavlja kao trag, zapisom, pesmom. Ponekad je tek naslov i nekoliko stiha, ponekad nekoliko strofa, pesma. Svaka reč ima svoje mesto, dobro ukorenjeno u misao pred kojom ne često zastaje dah, muk, koji zaseni sva razmišljanja čitaoca.

Dok sam čitala poeziju Grozdane Crepajac, na ovim stranicama, oduševila me je posebnost kod pisca, da bude sam sebi nalik, da bude svoj u svojoj kući, svom zapisu. Teško je to, i retko se nailazi na takva pisanja, treba mnogo hrabrosti pisati na taj način. Svesno se upustiti u moguće neodobravanje, ali Grozdana Crepajac piše i ne mari za negativnosti na koje bi mogla naići, ona je borac za svoj stil, imiđ, prepoznavanja njenog JA, kada je pisanje u pitanju. U stihu ispisana razmišljanja predstavljaju duboku misao o svakodnevnici života žene. Bitnosti ženske sposobnosti da sačuva svoje dostojanstvo u trenutku kada joj ljubav zamagli vidik. Zapravo, dopušta iskazivanje opojnih reći i pažnje koja ima za cilj da je osvoji. Ali, samo ona prava, iskrena ljubav može imati uspeh, samo ona može imati snagu i trajanje. Sve drugo su samo jadni pokušaji, koji poput suvarka vetar otkida i odnosi, one padaju kao loše postavljena maska laži u omotu od slatkorečivosti. Vreme, u kome živi, svojim uticajem menja sve, menja i osećanja žene koja kaže „Čekah te godinama“. U tom čekanju nastaju promene i ona nije više ista. Promenila se likom, ali najbitnija je promena u osećanjima, razmišljanju, o bitnim životnim vrednostima.

Možda sam ovaj prikaz/recenziju, mogla napisati na drugi način. Možda da sam se pozabavila pojedinim pesmama, ali namerno sam izbegla taj način pisanja. Imam opravdan razlog, odabirom pesama narušila bih sklad vrednosti koju ima svaki stih u svakoj pesmi zbirke „Čekah te godinama“. Poetesa je svakom pesmom zabeležila svoja razmišljanja, osećanja koja su joj u tom trenutku vodila spisateljsku ruku. Zar bih imala pravo da svojom voljom, iskreno bilo bi mi veoma teško da to uradim, izdvajam pojedine pesme, kad su one kao i njihova autorka, zaodenute u odore jedinsteve vrednosti, svoje posebnosti.

Grozdana Crepajac je književnica koja se čitalačkoj publici predstavila obimnim književnim opusom, romani i zbirke pesama koje je napisala, ovom novom zbirkom poezije „Čekah te godinama“ dobijaju značajnog saputnika na putu ka budučim književnim predstavljanjima.

Branka Zeng, u Pančevu

         03. 06. 2018. god

„Prstohvat čarobnog praha"- Davor Slavnic

„Prstohvat čarobnog praha"-  Davor Slavnic

Poetski mozaik, Davora Slavnića

Recenzija

Poezija za sva vremena, upravo takva je svaka pesma napisana rukom Davora Slavnića. Pesma je uhvaćen trenutak osećanja, koje pesnik svojim darom da ga oseti i sačuva, zapiše u večnost. U stihu, Davora Slavnića, živi osećaj slobode i to daje čitaocu mogućnost da putuje prostranstvima poezije, pesme, da im se vraća i da ih doživi kao što ih je doživeo prilikom prvog susreta. Stihom vodi čitaoca u predele svojih razmišljanja, s njim želi da podeli svoj razgovor, da ga ugosti toplim i iskrenim rečima, takav dar, retko koji poeta ima.  

Čitajući pesme Davora Slavnića, sad, posle nekoliko godina imam osećaj kao da ih čitam prvi put. One su kao „Talasi“, koji se odbijaju od obale vraćajući se uvek pitanjima na koja je pesnik traži odgovor.

„Da li ponekad tvoje breze sanjaju šum talasa,
što donose ih leptiri sa one strane mjeseca,
iza kapija zabranjenog grada...“

Pitanje, ili je to bila želja poete da svojim tananim osećanjima da oblik u „Slov(u)o“, da od slova osmisli mozaik, reči kojima će oslikati svoju svakodnevnicu.

 
„Čeka da se rodi,
da negativ moje duše bude,
čeka da sazri u mokroj svijetlosti,
čeka da ga moja mašta vaspita,
da se oiviči snijegom,
pokrije čempresom,
čeka i rađa se u
čekanju...“

 

Sad postavljam sebi pitanje, kako pistati o poeziji pesnika koji je u kratkom periodu poetskog stvaralaštva napisao tako mnogo, ne po broju, tu je tek 86 pesama, 86 bisera koji ne tamne. Po brojnosti relativno malo, ali po vrednosti napisanog, veoma mnogo. 2008. godine postavljajući prvu pesmu „Krila“ na sajtu „Poezija SCG“ Davor Slavnić dobija status pesnika. Od tad, nižu se poetski biseri, ima u njima tuge, ima sreće, ima puno optimizma u svim tim rečima od kojih Davor Slavnić stvara teme za razmišljanje, nama koji smo imali priliku da čitamo njegova dela. Pesmu po pesmu, prostirao je pred nas svoju dušu, uvek sa osmehom u očima. Taj osmeh nije dozvoljavao ni jednoj pesmi da potone, čak ni onda kada je „Bol“ bio toliko jak da zaustavlja dah, pesnik je bio pobednik.

„ne traži me pjesmo
tugo pregolema
vidiš da me nema
proplancima nekim
u trepetu breza
obalama rijeka
posteljama mekim“

Pisao je, „NAPISATI PJESMU NE ZNAM“, da li je to hteo sebe da iskuša, ili da probudi sumnju kod čitaoca?

 

„Čujem plaču
ulice moga grada,
dok želim preduhitriti
proročanstvo,
koje me golica
koliko i pitanje hoće li
umilni profil indigo magle
dozvoliti
da vodim ljubav s njom.“

Pitanje, provlači se kao magla nad voljenom Unom. Leluja, pred svetlošću koja isijava u pesnikovom stihu.

„Oblačim košulju snom izvezenu,
orošenu
bezglasjem suznih očiju dječaka,
pa nečujno slutim
kako će se spotaći ova moja
isuviše krhka i nestvarna mašta,
koja bi rado da se sjeti
svoje posljednje fantazije.“

Radoznalost, ona gotovo dečačka podiže poetu da „Kril(im)a“ da zamah i da se vine u visine poezije. Da tu zauzme dostojanstveno mesto uz „Od Jesenjina do Jesenjina“ i „Tebi Care Garavog Sokaka“.   

„Ponekad sanjam krila...posuta čarobnom zorom,
maglom što šapuće ljubav koritu moje rijeke,
i tad sretan letim daleko do zvijezda,
do nezaborava.“

Dok pišem ove redove vraćaju mi se sećanja na vreme u kome je Davor Slavnić živeo, na komentare koje je znao da podeli s osmehom. Pitam se šta bi mi odgovorio na ovo moje pisnije o njegovoj poeziji. Pitam se, a odgovor se sigurno krije u svakoj pesmi ove zbirke koja će u okrilju svojih korica čuvati stihovno bogatsvo Davora Slavnića. Bogatstvo koje sa svakim novim čitanjem oplemenjuje dušu čitaoca.

Pesme koje sam ovde u tekstu istakla, nisu posebno odabrane. Bilo koju naslov ili stih Davora Slavnića da sam citirala ne bi bilo promene u mom tekstu. Svaka pesma iz poetskog opusa pesnika Davora Slavnića ima posebnost koja je postavlja na prvo mesto. Pesnik je svojom veštinom i osećajnošću izvajao 86 ponosnih naslova koje treba pročitati. Svaki od njih kao da govori, „Evo me“...

„Samo sam...

Put
stopama tvojih
mliječnih zagrljaja strepnje
_____________

Sretanje
izgubljene fantazije
oplimljen Zemaljskim nezaboravom

Evo me...“

Branka Zeng,

u Pančevu, na Veliki petak, 2017.

U jednom nizu

Pritvorim vrata, onako tek iz navike

pogledam kroz prozor, svetlost se sliva

u odsjaju ogledala, senka na zidu, imitacija

stvarnosti u tišini sobe ostavlja trag.

Ispucala boja otkriva prošlost, šara starog valjka

izvire kao nabujala reka uspomena ostavljenih

u odlasku ka novom izvoru možda bogatijem

sanjanom i željenom, mada, neizvesnom.

Sve se odvija u nizu dobrog i lošeg

izbora sudbina da li je to ili nemoć da se predvidi

znanjem, sumnjom, intuicijom osetiti prisustvo

dobrih i loših tokova od kojih sve potiče.

U dovratku ostao je trag, linije odrastanja

imena ispisana drhtavom rukom znak su

postojanja negde u nevidelu traju na novoj adresi

rasuti kao paperja maslačka nošena vetrom.

Nepromenljiva

Imam u ruci pregršt snova

nedosanjanih priča i stihova.

Naramak pozamašan

pritisnuo ramena i snagu

posustalu u danu ovom

prošlom vremenu svog bitisanja.

Odbijam bujicu nanosa

taloga pokupljenog proticanjem.

Bedem gradim od sebe da štitim

sebe da dam umornu

sebična samo svoja da jesam.

Ona iz snova da se rodi ponovo

ista da li bi bila?

Osmehujem se sebi

kao da bi mogla drugačije ona

istekla iz kapi potekla reka je

žednima namenjena ravnici

da se da do poslednjeg proticanja.

Opstaje u svakom danu

menja svoj oblik naviku remeti

sanja reči i lik nepoznat postaje

rasejana u brazdama iznikla pšenica.

Besmislena pesma

Na kraju, šta kazati

smiraju dana u odlasku?

Zatvoriti oči i pogledati

u dubinu proteklog vremena.

Tražiti sliku koja ostavlja

najdublji trag, tuge ili sreće.

Olistale grane i nadu očekivati

u pupoljcima napupelim.

Raširiti ruke, zamisliti pticu,

misli pustiti da lutaju.

Tišinu slušati, melodiju disanja,

treptaj umiriti, u odjeku živeti.

Polako kapke otškrinuti, pustiti

svetlo da bljesne, kao munja.

Gromoglasno se nasmejati,

sebi, u brk skresati istinu.

Bez odgovora ostaviti sagovornika,

okrenuti list, i otići u nepoznato.

Oprostiti nezaboravu na sećanjima,

ćutati, na kraju, čemu reči izgovarati?