Nepromenljiva

Imam u ruci pregršt snova

nedosanjanih priča i stihova.

Naramak pozamašan

pritisnuo ramena i snagu

posustalu u danu ovom

prošlom vremenu svog bitisanja.

Odbijam bujicu nanosa

taloga pokupljenog proticanjem.

Bedem gradim od sebe da štitim

sebe da dam umornu

sebična samo svoja da jesam.

Ona iz snova da se rodi ponovo

ista da li bi bila?

Osmehujem se sebi

kao da bi mogla drugačije ona

istekla iz kapi potekla reka je

žednima namenjena ravnici

da se da do poslednjeg proticanja.

Opstaje u svakom danu

menja svoj oblik naviku remeti

sanja reči i lik nepoznat postaje

rasejana u brazdama iznikla pšenica.

Besmislena pesma

Na kraju, šta kazati

smiraju dana u odlasku?

Zatvoriti oči i pogledati

u dubinu proteklog vremena.

Tražiti sliku koja ostavlja

najdublji trag, tuge ili sreće.

Olistale grane i nadu očekivati

u pupoljcima napupelim.

Raširiti ruke, zamisliti pticu,

misli pustiti da lutaju.

Tišinu slušati, melodiju disanja,

treptaj umiriti, u odjeku živeti.

Polako kapke otškrinuti, pustiti

svetlo da bljesne, kao munja.

Gromoglasno se nasmejati,

sebi, u brk skresati istinu.

Bez odgovora ostaviti sagovornika,

okrenuti list, i otići u nepoznato.

Oprostiti nezaboravu na sećanjima,

ćutati, na kraju, čemu reči izgovarati?

Pozdrav 2019. putuj u sećanje

Imam svoje vreme

ukradeno od svih

rasutih trenutaka

u ništavilu gubitka.

Boje na platnu

pamte pokrete

one davne godine

nestalih negde.

Trag na licu

govori mnogo

bora se tu urezalo

pričaju svoju priču.

Samo, ja nisam tu

piše na vratima

mog pogleda

tu je lik meni nepoznat.

Zapravo, znam ga

prerušenog u osmeh

treperi u uglu usana

stidljivo k'o sunce zimsko.

Ogreje, istopi inje na prozoru

otkrije čaroliju pogleda

belu bajku praznične večeri

za sutra Novu najavi godinu.

Ozbiljna pesma

Zamislim, otvoren prozor,

leluja zavesa, miriše na sneg.

Pomeram procvetalu ciklamu,

voli zimu ali u toploj sobi.

Vetar pomiluje njeno zeleno,

jedro lišće, roze cvetovi skupiše latice,

od dodira hladnog, kao dah da im zastao.

Magli se staklo, ostavljam otisak dlana,

za sutra trag prošlog dana.

Zamislim, sunce i senke na zidu,

jutarnje slike oslikane na toplom jastuku.

Dodirujem odsjaj, beži mi ka danu,

vreme koje izmiče grabim u dahu,

žurba nema smisao lepote ičekivanja

ni panika svrhu prolaznosti moje,

delove snova polako pakujem,

spremam ih za novo putovanje,

nepoznato u prolazu zaustavljam.

Zamislim, ono davno, bliskije od juče,

ispijeno mleko sliva se niz bradu, i sve,

baš sve ostavlja trag neizbrisiv u osmehu

veselog lika, sjajnih očiju i čela bez bora,

pamtim, i nije više ništa tako.

Tek misao zamisli ostaju kad zatvorim oči,

na filmskoj traci korak neprekidan traje,

u trku ka cilju nedostižnom, samo se nižu

usponi i padovi, sad znam, to nije zamisao,

to je život!

Ponosna

Savijam granu, zelenu, jedru,

pažljivo upirem oslonac, da ima

pravac ka novom rodu, i berbu

planiram za budučnost, dostižnu,

možda, molitvu da pogledom uputim

za dobro, za zdravo, za rumeno,

rosom orošeno u šarenoj kecelji

nabrano, voće.

Tkalja vremenska da mogu biti,

više bih boja radosti utkala, osmeha,

veselih glasova, pogleda snenih, zanesenih,

snovima šarenih, livadi rascvetanoj nalik,

da bude tuge, znam mora biti, 

kako bi veselje imalo smisla,

sve mora imati svoju suprotnost,

žalost, radost, kao noć i dan,

posle ću račun da svedem.

Uvek je prisutno, možda,

pravac kojim idem, ispravan,

da li je, put ovaj, baš meni namenjen

bezimenoj, ili je imenom datim,

krštenjem određen, teret na nejaka pleća,

iznosim ga do vrha, Sizifu nalik,

razlika jedna tek postoji,

za koju krivicu, presudiše neznani,

ili to svoju grešku, meni nameniše?!

Smešak, uporno, svakoga jutra,

nacrtam olovkom, ubacim iskru u oko,

da svetluca, taj znak moje radosti

budi radoznalost, nevericu, za gledaoce

tajna ostaje, kako, ne znaju da imam

beskrani niz ravničarskih zlatastih,

sucokreta u tajnom džepu skrivenih,

od oblaka crnih, taj štit nosim,

s ponosom!