Uvija se i upliće
bršljen kao da je
prekriva dan sudbina
određuje putovanje života.
Jesen je crveno obojila
list otkinut vetar odnosi
od pogleda skriva
daleko u nevidljivo pretvara
samo je misao prisutna.
Tuga u vremenu kao navika
osvaja rutinu dana.
Da vratim vreme
pogled da uputim
u pravcu kojim idem
istim putem drugačija
da jesam od ove sada
ne bih imala želju
neispunjenu u vremenu
prošlom zaostala sam
izgubivši korak
ili smisao brzine
planetarnih obrtaja
vrednosti u proticanju
zabludelih neistomišljenika
broj nebitan za istinu
ostajem samo kao
slučaj u arhivi
zaborav ispisan.
Da, vreme nema povratak
nema ni kretanje
ono samo postoji
u našem postojanju
znam da nisam ostala
iz zaborava stasavam
u umornim jutrima
ispijene kafe
oslikavaju dan budućnosti
sumnju u dobitak
bez znoja na čelu
i ruku žuljevitih
bistrih misli
poruku ispisujem
prvo sebi a posle...
ostaje praznina između redova
Zapišem da ne zaboravim
zaboravim gde sam zapisala
na papiru ili na ruci
sapunom je trljam mrlju da sperem
nazirem misao kao slagalicu
obris pisanog se pojavljuje
sunce na obzorju
zapravo iznad krova nove višespratnice
sad znam ono da ne zaboravim
krošnju trešnje u komšijskoj avliji.
Slike u vremenu stoje
gledane mojim očima
žive kao fotografije
da li je to album uspomena?
Bez reda se pojavljuju
onako kao blic bljesnu
u trenu da mi skrenu misao
sa puta sadašnjosti.
Volim taj nered
raznolikost uspomena
kao igra žmurke
u kasno ljetnje veće.
Eto opet ono prošlo
detinjasto blisko jutro
u cvrkutu vrapca
veselom lavežu psa.
Miris svežeg hleba
čaj od kamilice i med
ispijam iz tegle slatko
je buđenje uz kafu.
Sve drugo je sećanje
zaostalo u svesti
postoji reodsled
ali ne marim za to.
Ustojalost navika
robuje životu a ja
raskidam okove
slobodna mogu li biti?
U odlasku, veče otkriva zvezde
na tamnom nebu, svetle kao lampioni.
Umorne ruke starica na krilu odmara,
šareno pletivo, kraj njenih nogu na podu.
Gledam, tu sliku uspomena je il' stvarnost,
uzahnem tiho, podignem pletivo, novi red stvaram.
Od jedne niti sve poteče, od reči, od kapljice,
reka se rodi, u krug se nižu petlje, patofne tople za zimu.
Noć obgrli usnuli grad, svetla se gase tonu u san,
tek zveckanje igla za pletenje, remeti tišinu, tiha muzika detinjstva.
Budna to sanjam, onako, bliže mi ono davno nego ovo sada,
daleko ostaje iza osvrtaja, proživljeno u tragovima bora čita se.
Sada, nema koraka poznatih, zapravo, okasnili su,
žao mi je nema više mesta, sve su karte prodate.
Ne, neće biti reprize!
