Noć

Tišinom je prekrila reku,
umornu od dugog puta.
Prosula je po njoj svoje,
srebrno, sjajno znamenje.
Sa okom se stapa da blista,
kao zvezda koja nju krasi. 
Šumu nemirnih grana, 
nestrpljivih u očekivanju,
dodirnula je blago i umirila.
Gasila je užarene, hladila, 
ustreptele liske, svojim usnama 
upijajući blago, krila ih je u nedrima.
Obalu, tu postelju je okitila 
zvezdanim vezom vezilja,
zrakom Mesečevim ispleteni,
Ona putnica i On u nedodiru.