ONA IZ SEBE

Odbacila je svoju haljinu široku cvećem oslikanu livadu po kojoj se roje vrednice punih torbica. Korača nečujno obalom zahvata boju šume i pokriva se skriva svoju golotinju u lišće koje ponosna odnosi u mirisu. Nije se osvrnula nije oborila pogled promenila je izgled a ista je ostala. Ona koja putuje i vrača se izvoru kamen u oblik svoj da pretvori ravnicu da napoji svojim sokom da rodi sebe a na poklon život daje. Naga rukama rasutu kosu miri kapljicama ih ukrašava i plete pletenice talasima dok stremi visoko kao da Suncu sebe predaje.