Странице

уторак, 4. фебруар 2025.

Kamenko nije Sizif – Branka Zeng

 

Kamenko nije Sizif – Branka Zeng

Osvrt na roman

Danila Marića – OKAMENJENA SUDBINA

 

Čitajući roman Okamenjena sudbin, Danila Marića, ne mogu da se ne osvrnem na veliki uticaj okruženja u kojem je Danilo Marić odrastao i stasao u čoveka širokog znanja i interesovanja. Danilo Marić, savršeno vlada svim tehnikama kako pisanja tako i načinom preživljavanja na kamenim predelima hercegovačkih vrleti. Kamen, Hercegovina, večna borba čoveka i kamena. Oteti od kamena i kamenom zaštititi mali komad zemlje, ishraniti sebe i porodicu. Izboriti se sa prirodom, da li je to moguće?

  „Okamenjena sudbina“ je delo kojim kao na filmskom platnu pisac predstavlja gledaocu-čitaocu, panoramu predela i misli koje zaokupljuju Kamenka Bovana. Kamenko Bovan, najmlađi sin pokojnog Pero Bovan, odavno zna da njegova sudbina nije selo Kameno. Nema na čemu da opstane na sirotinji koju je otac teškim radom steko a još kada tu sirotinju treba deliti sa dva brata od kojih jedan ima porodicu i četiri čeljadi koje treba ishraniti. Muka je to, još je veća preživeti kao nosač na železničkoj stanici u Mostaru. Tu je i ljubav, prvo ona iskrena detinja a posle, još jača i strastvennija koja daje nadljudsku snagu da se savlada strah i da se ostane dosledan u svakom pogledu.

Kamenka i Kamenko, kao da ih je neka nevidljiva ruka povezala, od dve majke a ista ih svojim mlekom odhranila. Kamenkova majka bila je dojila Kamenki. Isto su mleko sisali, istu sudbinu delili, od malena svikli na težak rad i uvek nekako polu siti. Teška je unutrašnja borba koju vodi Kamenko sam sa sobom, kako, kako učiniti život podnošljivijim, kako osnovati porodicu na toj goleti, kako preživeti. Uprkos sudbini po cenu života, Kamenko odlučuje, napušta grad. Mnogo je mučnih misli koje muće glavnog junaka, Kamenka Bovana, njemu je Danilo Marić potčinio ovo kazivanje, najteža misao glavnog junaka je kako odabrati deo očevine a pritom ostati čovek i ne prigrabiti sebi najbolje na štetu onog kome je potrebnije. Biti pravedan i sačuvati čist obraz sebi i svojim naslednicima.

Zalazi Danilo Marić u dubine duše ljudskih sudbina, predstavlja ih do najsitnijih promisli, potstičući čitaoca da shvati borbu čoveka i kamena, čoveka i prirode. Ima li čovek snagu da nadvlada i potčini tu silu koja ima svoj plan ciklusnih ponavljanja, priroda... Pri deobi očevine, po predlogu najstarijeg brata, a po potvrdi seoskog glavara, Kamenko prihvati najlošiju trećinu, još je uslovi time da najstarijem bratu ostane najbolji deo. Svi se složiše sa tom Kamenkovom odlukom, a on stegnu srce svestan napora koji mu predstoji. Bez kuče, sa malom njivicom zaraslom u korov, kamenom pločom i pečinom. Muka, hercegovačka. Ali, mogučnost za budući zajednički život sa voljenom Kamenkom ipak ima nade. Ono što je, po mom rasuđivanju, kamen uzeo to je život na njemu nadoknadio zrelim razmišljanjem i logikom. Iz ničega stvoriti mnogo, uz pomoč bistre pameti i volje. I bi tako, uzeše se Kamenka i Kamenko, ne kamenu,  od kamena dom osnovaše a ubrzo i umilno gugutanje sina prvenca oplemeni kamenu tišinu. Od dana kada se Kamenko iz vojske prevremena vratio u Kameno, kako bi oca sa bračom sahranio, prošlo je nekoliko godina. Teških ali i veselih, naročito onih poslednjih koje je na svom malom iskrčenom imanju proveo sa svojom izabranicom i njihovim sinom.

Danilo Marić, svojom književnim načinom do tančina prikazuje život svojih junaka i svojim pisanjem im odaje priznanje za istrajnost da kao kamen opstaju. Mada, kamen nikada u potpunosti ne savladaju. Nemaju svi sreću da poput Sizifa kamen do vrha izguraju a onda posustanu i tako stalno iznova svoju izdržljivost stavljaju na probu. Tako bi i sa Kamenkom i njegovom porodicom. U trenu priroda pomahnita i u svom ciklusnom ponavljanju vrati sve svoje od čoveka oduzeto, ili, promenjeno. Stušti se kamena bujica, u trenu promeni izgled kamenog imanja, tone i tone kamena zatrpaše ulaz pečine i ona posta grob, Kamenka i njegove porodice.

Ne mogu a da se ne osvrnem na reći Kamenkovog ujaka:

„Ove tri si­je­de gla­ve is­pred vas bra­će”, kad za­vr­ši gla­var ot­po­čeo je ujak Pe­tar i na­sta­vio: „Bi­le su ve­o­ma za­bri­nu­te jer ni­su mo­gle smi­sli­ti po­dje­lu ko­ja ne bi vri­je­đa­la, a vi ste  je na­šli, hva­la vam Ka­men­ko, Vla­di­mi­re i Dra­go, hva­la vam na mu­dro­sti ko­jom ste nas i za­te­kli i ob­ra­do­va­li. Pri di­o­ba­ma, naj­za­do­volj­ni­jeg na di­je­lu, na­rod ka­že, u ži­vo­tu pra­ti­će sre­ća i sve će mu ići za ru­kom. U ovoj, po mno­go če­mu neo­bič­noj po­dje­li, ve­li­ku ši­ro­ko­grud­nost is­ka­zao je Ka­men­ko, pri­hva­tio je dio na ko­me se go­to­vo i ne mo­že pre­ži­vje­ti, ali uzeo ga je da ne bi do­pao Vla­di­mi­ro­ve dje­ce, da ne pa­te dje­ca. Ovu nje­go­vu do­bro­tu pre­po­zna­će Go­spod Bog i po­mo­ći ga da svo­jim tru­dom na­pra­vi pri­sto­jan ži­vot, u ka­me­nu i s ka­me­nom, uvje­ren sam, da će za de­ce­ni­ju Ka­men­ko ima­ti plod­ni­je ima­nje ne­go nje­go­va bra­ća. U to­me će mu po­mo­ći nje­go­ve de­sni­ce, či­sta du­ša i Vla­dar ne­ba i ze­mlje.”

Šta kazati posle svega? Ništa, nemo zastati ispred kamenog spomenika, pogled uputiti ka nebu i nemočno slegnuti ramenima.

 

„Okamenjena sudbina“ – Danila Mariće, predstavlja književno delo vredno čitanja, ono kao takvo predstavlja i važan istorijski dokaz o načinu života u vremenu kada naučno-tehnička dostignuča nisu imala uticaj na olakšanje života ljudi. Danas kada je nauka učinila vliki uticaj na ljudski život i na život same prirode, mogu samo da zaključim, zakonom prirode čovek nikada neće moći da upravlja. Priroda ne oprašta!   

 

 

                                                                    Branka Zeng,

u Pančevu,

04. 02. 2025. god.

KRAĐA I GREH - Branka Zeng

 

KRAĐA I GREH - Branka Zeng

recenzija romana

 Danilo Marić – ŽIVOT JE PONORNICA

 

Život je ponornica počinje poglavljem Siromaštvo. Takvim početkom romana, Danilo Marić svoje pisanje postavlja u viševremenski prostor. Prostor prošlosti i sadašnjosti gde glad i pothranjenost stoje nasuprot obilju trpeze koja isto tako donosi teške posledice. Oboljevanje je u oba slučaja moguće i odnosi mlade živote. Neravnoteža u ishrani uzima svoj danak, u današnje vreme kao i u prošlosti.

 

Danilo Marić dobro poznaje jezik i običaje vremena u kome se odvija priča, roman, Život je ponornica. Zapravo, to je karakteristika pisanja Danila Marića. Veliko iskustvo i znanje iz mnogih oblasti prenosi u svojim delima. Jasnim govorom i načinom pisanja pruža čitaocu priliku da proširi svoja saznanja, i doživi priču u potpunosti, tako reći kao da je i sam učesnik događaja. Osećaj radosti i nade u budućnost koja obećava, pre svega, hranu i udoban smeštaj. Tugu kad život okrene svoj tok i kada bol pritisne pleća. Sve je to prostrto pred čitaoca kao pejsaž koji preseca reka, reka koja ponire u mračnu kamenu utrobu koja može da produži život. Isto tako ona može svojim ponovnim rađanjem da prikaže ljudsku neljudskost. Neljudskost opravdanu pravednošču, sudije, bega koji daje, ali više uzima. Uzima snagu, mladost, uzima život kao zalog za poštenje, za datu reč.

Čitalac ima mogućnost da bira i može biti pristrasan, ali autor mora da sačuva neutralanost u odnosu na junake svog dela. Upravo to, neutralnost je svojstvena odlika u delima Danila Marića. Roman, Život je ponornica, Danila Marića je stavio pred veliko iskušenje. Međutim, on vešto prolazi kroz životna iskušenja svojih junaka. Beleži vremenski tok porodičnog života Sirotića, koji kao reka ponire u dubine njihovog nastajanja i propadanja. Život ponekad nije nagrada, Sirotići svoj život doživljavaju kao kaznu. Kaznu za greh, krađu. Može li roditelj, brat, nezainteresovano posmatrati lagano ali sigurno umiranje svoje dece, svojih roditelja, braće i sestara. Može li? 

 

Život Sirotića je u vlasništvu bega Ljubovića. Ljudski život u ravni života stada, begovog blaga. Ljudski život bez prava na život, bez vrednosti. Ljudski život ili kazna za borbu da preživi. Kazna koju donosi reka, suzotoka pred kojom sve reči zaneme i misao prestaje da živi. Kazna!

Život, bez prava na život. Misao koja je pratila moje čitanje ove veoma potresne priče o životu ljudi u vreme begovske vlasti, nametnula mi je jedno univerzalno pitanje – da li je krađa uvek greh...

 

Dilema koja traje od prvog svesnog postupka pračoveka. Uzeti tuđe, ne radi ličnog bogatsva, ukrasti radi života. Da li je to greh? Da li je moglo drugčije, uvek postoje šanse da se postupi na više načina. U nekom trenutku um se zamrači i pogled ima samo jedan pravac. Ubiti glad, ubiti smrt koja otima neajačad, nedužne i nekrštene.  Krađa, znao je Andrija Sirotić da je ukrasti ovcu od bega Ljubojevića greh, verovao mu je beg. Greh je prevariti i izigrati poverenje. Znala je to i Sava Sirotić, majka i žena, kao vučica pognula je glavu i svesno na sebe preuzela krivicu, greh. Sve bi podnela samo da joj porod preživi, sve pa i greh zbog krađe. Ali, da li je krađa, greh? Ko je zapravo grešan? Gladni Sirotići, ili prebogat beg Ljubojević? Čitam i razmišljam, koliko je teško živeti u obilju a biti gladan, da, paziti stado i gledati kako rođena deca umiru od gladi. Teško je u takvoj situaciji sačuvati poverenje, ostati dosledan begu koji zapravo brine o svom blagu, stadu i imanju. Život stada ispred života ljudi i njiohovog poroda. Beg poseduje pravo na život, on daje i uzima. Ima li on pravo na to? Milosrdnik, zapravo krvnik. Krađa i kazna bez prava pomilovanja, bez prava da se greh iskupi. Kajanje, da li je isto kajanje, begovo i Sirotića?

Beg brani svoje bogatstvo, Sirotići brane svoje pravo na život. Na koju stranu bi tas pravde trebao da prevagne. Pravda ne poznaje greh, ona poznaje kaznu za krađu i učinjeno zlo. Ako je greh ukrasti, da li je greh navesti svesno na krađu, da li je greh oduzeti život, a pritom ne biti kažnjen. Kako to da čovek sam sebi daje pravo da kažnjava, ima li pritom osećaj kajanja. Mnogo je pitanja na koja je teško dati odgovor, a pritom ostati dosledan, „ne ubij, ne kradi...“ Moja majka je nama deci govorila, „Ko tebe kamenom ti njega hlebom.“ Da je beg Ljubojević tako postupio posle prve krađe ovaca, da je pružio komad hleba gladnim Sirotićima, spasao bi sebe i gladnu porodicu nadolazečeg greha, krađe i kazne. 

 

Autor romana Život je ponornica ne postavlja pitanje i ne daje odgovor, prepustio je to junacima svog romana. Životu koji teži trajanju, životu koji gubi bitku, životu koji ponire i nema snagu reke da se poput Feniksa ponovo rodi iz svog nestanka. Ostaje drhtaj nemog urlike vučice i vuka nad obezgavljenim prvencem... kazna za krađu... a greh...

 

Svesno učinjena krađa po zakonima Božijim prestavlja greh. Zakon prirode ne poznaje osećanje greha, zakon prirode teži održavanju vrste, žrtvovanju zarad poroda, preživljavanju i rađanju. Čovek, Bog, postavlja svoja pravila ponašanja i poštovanja tuđe imovine. Svesno učinjena nepravda, pokajanjem se ne može ispraviti. Greh je učiniti, ali isto tako i ne učiniti, u svakom slučaju cilj će biti promašen po merilima čoveka i crkve. Reskirati, zatvoriti oči pred zakonom Boga, prepustiti se kazni njegovoj, ali spasiti od gladne smrti, svoje, svoju krv, svoj porod. Iskušenje pred kojim se nalazi porodica Sirotić, je veliko. Ima li čovek stvoren po liku Božijem, i Bog, pravo da ih postavlja tako nemilosrdno. Ima li iko pravo da uskrati život i da li je zapravo to greh. Oduzeti život pre smrti, prisiliti na lagano umiranje. Kazniti gladnog zato što je nahranio svoju čeljad. Crkva, Bog, daje oprost za greh, krađu, a čovek? Živi u svojoj krvničkoj „pravednosti“, iskupljujući svoj greh bogatim darovima, gradi česme, zadužbine. Sirotići imaju samo svoja nejaka tela i slomljen duh, obavijen tugom. Imaju i greh, grešni su zbog svog stanja beznađa. Grešni su pred Bogom zbog svog očajanja. Grešni su zato što su se svojim postupkom, krađom ovaca suprostavili nametnutom iskušenju, nisu dopustili da nevina deca umru od neuhranjenosti, na bogatom begovom imanju.

Da li je krađa greh? Ostaje i dalje kao pitanje bez odgovora. Bog ne daje mogućnost kompromisa.   

 

 

 

 

Branka Zeng,

U Pančevu, 10. 09. 2017.

 

 

недеља, 15. септембар 2024.

Vučica

 

Vučica

 

Samotna u hladnoj šumi

upire pogled ka lišću koje pada

jesen je šarenilo oko nje

neveselo zimu nagoveštava.

 

Odbačena od čopora

ponosna glave uzdignute

urlik u duši ne pušta da se čuje

hoda lakonoga krijući tragove.

 

Nije to strah, već prkos opstajanja

hajku je izbegla i nije se dala nadmudriti

mirisom hrana u zamci postavljenoj

mada, sama će teško lovac biti.

 

U noći skrivena pod krošnjom

pušta da je jesen svojim bojama prekrije

spava jednim okom drugim sanja

alfa je novi čopor je oko nje.

 

Urlik se ote iz grudi mesecu

glasom tugu odaje samo je on

nemi svedok samoće i nemoći

koja je obuzima pred zimom koja dolazi.

понедељак, 12. фебруар 2024.

Da ti nešto kažem - Ljiljana Milosavljević

 

                   Nova knjiga kratkih priča Ljiljane Milosavljević - Da ti nešto kažem

                 knjigu možete u celosti čitati klikom na link 

 https://drive.google.com/file/d/1tntSHMz7v_MmUOls7-coZXyAZJB4CgJc/view?usp=sharing

Šta drugi pišu o "Da ti nešto kažem" Ljiljane Milosavljević

https://blog.palanacke.com/kultura/29927/?fbclid=IwAR2zCBtlEqGTccRQkJXVaIterQkgrnux5_2j_bzU5nyno5DS_tSjm3U-Ak4