Branka Zeng
Moja baka je bila prava riznica bajki i priča. Dok je radila po kući, kuvala ručak ili bilo šta drugo, baka nas je zabavljala pričama. Naročito uveče, leti dok bismo sedeli ispod starog duda ili zimi uz toplu furunu. Uvek nam je nešto pričala. Bile su to bajke ili priče iz njenog života, neke je sama proživela, a neke je čula od nekog. Jedna priča mi je posebno bila draga, ličila je na bajku, ali bila je to istinita priča.
„Mnoge životne priče su nalik jedna drugoj, ali svaka je posebna i jedinstvena“, govorila je moja baka.
„Jedne večeri jedna devojčica je čula kako neko doziva pomoć. Uzela je ćebe, na kom je sedela i potrčala prema starom čamcu, koji je plutao pored obale. U čamcu je bio jedan mali dečak, veoma uplašen, vikao je i mlatarao rukama. Devojčica je prišla obali i doviknula je dečaku da se umiri, kako ne bi prevrnuo čamac. Dobacila mu je ćebe koje je dečak uspeo da uhvati i da se ogrne njime. Kada je devojčica videla da se dečak smirio, vratila se do sela i pozvala jednog čoveka da pomogne dečaku. Naravno, čovek je odmah otrčao do obale i spretno jednom granom privukao čamac do obale. Sve se dobro završilo, zahvaljujući hrabroj devojčici.
Prošlo je nekoliko dana, devojčica je razmišljala o malom dečaku iz čamca. Pitala se kako je i šta li je to hteo kada je ušao u čamac. Obavljala je one male kućne poslove, koji su bili prikladni njenim godinama. Jedna od tih obaveza bila je da svako jutro ide do obližnje prodavnice. Tamo je kupovala hleb i neke sitnice, mama bi joj dala spisak i novac, a ona bi veselo otrčala. Na putu do prodavnice uvek bi srela neku drugaricu ili druga. Tog jutra, baš kada se setila malog dečaka iz čamca, ugledala ga je ispred prodavnice.
Bio je tužan, stajao je u izgužvanoj odeći i dubokim cipelama bez čarapa. Polako mu je prišla, a njegovi obrazi su se zacrveneli. Bilo ga je stid. Dečak nije bio iz njenog sela. Tu ga je dovela majka i ostavila kod stare bake. Bili su veoma siromašni. Onog dana je ušao u čamac u nadi da će uspeti da upeca nekoliko riba. Želeo je da obraduje baku i da zajedno večeraju reš prženu ribu. Ali sve je krenulo kako ne treba i sada za kaznu mora da se vrati u grad kod mame. Devojčici je bilo žao dečaka. Zagrlila ga je i obećala da će pitati svoju mamu da dečak provede letnji raspust kod njih.
Mama je u dogovoru sa tatom, svojim suprugom, prihvatila devojčičinu molbu da dečak ostane kod njih dok traje letnji raspust. Deca su uživala u seoskim igrama i obavezama koje su zajedno obavljali. Često su odlazili kod dečakove bake i nosili su joj poslastice koje je pripremala devojčicina mama.
Kako su devojčica i dečak bili istih godina, dečakova majka je pristala da dečak ostane na selu i upisala ga je u seosku školu. Dečak i njegova baka su bili jako srećni. Naročito je bila radosna devojčica, sada je imala druga koji ju je uvek branio kada bi je drugi dečaci zadirkivali.
Prolazile su godine, devojčica i dečak su rasli zajedno, bili su kao rođeni sestra i brat. Dečakova mama, zapravo Ivanova mama, uspela je da se zaposli u jednom velikom hotelu. Podigla je stambeni kredit i kupila lep stan u gradu. Devojčica, Mirjana i Ivan su provodili vikende sa njom, ponekad bi sa njima bila i Ivanova baka. Šetali bi gradskim parkovima, išli su u zoološki vrt, bioskop i pozorište. Sada je Ivan bio bezbrižan, a njegova mama je često grlila njega i Mirjanu. Govorila je: „Moja dobra deca.“ Tako su i Mirjanini roditelji govorili, dok su ih gledali kako se lepo slažu i sve rade zajedno.
Mirjana i Ivan su sa odličnim uspehom završili osnovnu školu. Uspešno su položili prijemne ispite za srednju školu. Mirjana je upisala medicinsku, a Ivan tehničku školu. Da ne bi putovali, preselili su se kod Ivanove mame u grad, sa njima je iz sela otišla i Ivanova baka. Srednju školu, a kasnije i fakultet završili su u roku i uspešno diplomirali, svako u svojoj struci. Njihova, sestrinsko-bratska ljubav nikad nije bila narušena. To je bila ljubav u srcu, a ne krvno srodstvo. Međutim, život ih je odveo na suprotne strane. Mirjana je prihvatila posao doktorke u jednom malom planinskom selu. Ivan je ostao u gradu i zaposlio se u jednoj građevinskoj firmi kao inženjer.
Mirjana i Ivan su oduvek govorili, kada budu upoznali svoje buduće supružnike, da će venčanje obaviti na obali reke. Tamo gde su se prvi put videli i gde im je sudbina poklonila brata Mirjani, a Ivanu sestru.
Kako su govorili, tako su i uradili.
Bio je to lep sunčan dan, reka je bila blago talasasta, a obala prekrivena rascvetanim perunikama i drugim prolećnim cvetovima. Mirjana i Ivan, ponosno su stajali uz svoje životne saputnike.
Ova priča je mogla da ima i drugačiji završetak, ali ne... Ovo je priča o ljubavi koja nije određena krvnim srodstvom, planiranom porodicom. Ovo je priča u slučajnom susretu dve životne priče. Susretu o kome će junaci ove priče pričati svojoj deci. Njihova deca će znati da imaju tetku i ujaka koji ih vole iako nisu rod rođeni.“
Eto, ispričala sam je vama, onako kako je meni pričala moja baka.
