Странице

четвртак, 07. октобар 2021.

Mislena projekcija

 


 

U odlasku, veče otkriva zvezde

na tamnom nebu, svetle kao lampioni.

Umorne ruke starica na krilu odmara,

šareno pletivo, kraj njenih nogu na podu.

Gledam, tu sliku uspomena je il' stvarnost,

uzahnem tiho, podignem pletivo, novi red stvaram.

Od jedne niti sve poteče, od reči, od kapljice,

reka se rodi, u krug se nižu petlje, patofne tople za zimu.

Noć obgrli usnuli grad, svetla se gase tonu u san,

tek zveckanje igla za pletenje, remeti tišinu, tiha muzika detinjstva.

Budna to sanjam, onako, bliže mi ono davno nego ovo sada,

daleko ostaje iza osvrtaja, proživljeno u tragovima bora čita se.

Sada, nema koraka poznatih, zapravo, okasnili su,

žao mi je nema više mesta, sve su karte prodate.

Ne, neće biti reprize!

среда, 22. септембар 2021.

Onako paorski

 


 

Ubirem svoje plodove poslednje setve

zrnevlje od slova prstima prebirem

nejakim od godina i žetvu ovu ostavljam

pod ambar za ptice da imaju hranu

za male nejake u proleće kad zapište.

 

Tu žetvu plodova poslednjih deo prosipam

polju na dar za leto novo ako okasnim

novim rodom da se ravnica pohvali

klasjem zlatim suncu da prkosi i brašno

toplim hlebom da zamiriše trpeza u nedelju.

 

Pod dudom razgranatim u avliji na klupi

komšije kad posedaju u čokanju da se žuti

ona ljuta al' dobra stara loza ispija se

a razgovor tih kao reka u ravnici teče

u dane kojima nema povratka tek napred samo.

 

Zatvaram kapiđik glavu ne okrećem

koren bagrema izdigao trotoar tu se spotaknem

opomena da zapamtim put kojim prolazim

mada znam u povratak nemam vere

ali ko zna tragovi ostaju neizbrisivi.

четвртак, 27. мај 2021.

Iz drugog ugla

 


 

Nejakim rukama gradim

od ništavila stvaram

iz ponora pad

let ka visinama želim

od onog što nemam

stvaram iz nevidljivog

sna usnulog davno

na krilima ptice

leti mi misao

u reč

ostavljam svoje

na temeljima ruševina

novo viđenje stvarnosti

u ogledalu kao u oku

prepoznajem lik

sebe nepoznate

strancu

tek shvatam da nisam

nisam ona koju vide

druga sam sebi

nesputana sujetom tuđinca.

четвртак, 29. април 2021.

Dilema


 

Ono kad proleće, probudi pospano

zimsko iscrpljeno telo, tromo, bez volje

pogled da podigne ka visinama

gde laste svojim gnjezdima hitaju.

 

Ono kada zatvoriš oko, a na drugo škiljiš

i sve je drugačije, a ti nisi isti kao prošlost

postoji želja da vidiš, novi sjaj u cvetu

u zuju pćela, koje se slade nektarom.

 

Vičeš na sebe, na sve oko sebe, vičeš

gušiš se u svojoj galami a sućut očekuješ,

nadaš se i seješ svoju nevolju nevidljivu,

truješ, a leku se nadaš, i pljuješ...

 

Kažu, zima je depresivna, lažu, lažu,

zima je bela, čista, proleće je krivac

u svom šarenilu, nabujalom životu,

kao plima povlači za sobom brodolomnike.

 

Posustale, željne sunca, izmilele na travnjaku

pogurene, šetalice svojim nejakim rukama

pridržavaju starice, suznih očiju, kriju ih od sunca,

sa osmehom na usnama, još jedno proleće...

 

среда, 07. април 2021.