Pričala mi je baka
Branka Zeng
Moja baka
je bila prava riznica bajki i priča. Dok je radila po kući, kuvala ručak ili
bilo šta drugo, baka nas je zabavljala pričama. Naročito uveče, leti dok bismo
sedeli ispod starog duda ili zimi uz toplu furunu. Uvek nam je nešto pričala.
Bile su to bajke ili priče iz njenog života, neke je sama proživela, a neke je
čula od nekog. Jedna priča mi je posebno bila draga, ličila je na bajku, ali bila
je to istinita priča.
„Mnoge
životne priče su nalik jedna drugoj, ali svaka je posebna i jedinstvena“, govorila
je moja baka.
„Jedne
večeri jedna devojčica je čula kako neko doziva pomoć. Uzela je ćebe, na kom je
sedela i potrčala prema starom čamcu, koji je plutao pored obale. U čamcu je
bio jedan mali dečak, veoma uplašen, vikao je i mlatarao rukama. Devojčica je
prišla obali i doviknula je dečaku da se umiri, kako ne bi prevrnuo čamac.
Dobacila mu je ćebe koje je dečak uspeo da uhvati i da se ogrne njime. Kada je
devojčica videla da se dečak smirio, vratila se do sela i pozvala jednog čoveka
da pomogne dečaku. Naravno, čovek je odmah otrčao do obale i spretno jednom
granom privukao čamac do obale. Sve se dobro završilo, zahvaljujući hrabroj
devojčici.
Prošlo je
nekoliko dana, devojčica je razmišljala o malom dečaku iz čamca. Pitala se kako
je i šta li je to hteo kada je ušao u čamac. Obavljala je one male kućne
poslove, koji su bili prikladni njenim godinama. Jedna od tih obaveza bila je
da svako jutro ide do obližnje prodavnice. Tamo je kupovala hleb i neke
sitnice, mama bi joj dala spisak i novac, a ona bi veselo otrčala. Na putu do
prodavnice uvek bi srela neku drugaricu ili druga. Tog jutra, baš kada se
setila malog dečaka iz čamca, ugledala ga je ispred prodavnice.
Bio je
tužan, stajao je u izgužvanoj odeći i dubokim cipelama bez čarapa. Polako mu je
prišla, a njegovi obrazi su se zacrveneli. Bilo ga je stid. Dečak nije bio iz
njenog sela. Tu ga je dovela majka i ostavila kod stare bake. Bili su veoma
siromašni. Onog dana je ušao u čamac u nadi da će uspeti da upeca nekoliko
riba. Želeo je da obraduje baku i da zajedno večeraju reš prženu ribu. Ali sve
je krenulo kako ne treba i sada za kaznu mora da se vrati u grad kod mame.
Devojčici je bilo žao dečaka. Zagrlila ga je i obećala da će pitati svoju mamu
da dečak provede letnji raspust kod njih.
Mama je u
dogovoru sa tatom, svojim suprugom, prihvatila devojčičinu molbu da dečak
ostane kod njih dok traje letnji raspust. Deca su uživala u seoskim igrama i
obavezama koje su zajedno obavljali. Često su odlazili kod dečakove bake i
nosili su joj poslastice koje je pripremala devojčicina mama.
Kako su
devojčica i dečak bili istih godina, dečakova majka je pristala da dečak ostane
na selu i upisala ga je u seosku školu. Dečak i njegova baka su bili jako
srećni. Naročito je bila radosna devojčica, sada je imala druga koji ju je uvek
branio kada bi je drugi dečaci zadirkivali.
Prolazile
su godine, devojčica i dečak su rasli zajedno, bili su kao rođeni sestra i
brat. Dečakova mama, zapravo Ivanova mama, uspela je da se zaposli u jednom
velikom hotelu. Podigla je stambeni kredit i kupila lep stan u gradu. Devojčica,
Mirjana i Ivan su provodili vikende sa njom, ponekad bi sa njima bila i Ivanova
baka. Šetali bi gradskim parkovima, išli su u zoološki vrt, bioskop i
pozorište. Sada je Ivan bio bezbrižan, a njegova mama je često grlila njega i
Mirjanu. Govorila je: „Moja dobra deca.“ Tako su i Mirjanini roditelji
govorili, dok su ih gledali kako se lepo slažu i sve rade zajedno.
Mirjana i
Ivan su sa odličnim uspehom završili osnovnu školu. Uspešno su položili
prijemne ispite za srednju školu. Mirjana je upisala medicinsku, a Ivan
tehničku školu. Da ne bi putovali, preselili su se kod Ivanove mame u grad, sa
njima je iz sela otišla i Ivanova baka. Srednju školu, a kasnije i fakultet
završili su u roku i uspešno diplomirali, svako u svojoj struci. Njihova,
sestrinsko-bratska ljubav nikad nije bila narušena. To je bila ljubav u srcu, a
ne krvno srodstvo. Međutim, život ih je odveo na suprotne strane. Mirjana je
prihvatila posao doktorke u jednom malom planinskom selu. Ivan je ostao u gradu
i zaposlio se u jednoj građevinskoj firmi kao inženjer.
Mirjana i
Ivan su oduvek govorili, kada budu upoznali svoje buduće supružnike, da će
venčanje obaviti na obali reke. Tamo gde su se prvi put videli i gde im je
sudbina poklonila brata Mirjani, a Ivanu sestru.
Kako su
govorili, tako su i uradili.
Bio je to
lep sunčan dan, reka je bila blago talasasta, a obala prekrivena rascvetanim
perunikama i drugim prolećnim cvetovima. Mirjana i Ivan, ponosno su stajali uz
svoje životne saputnike.
Ova priča
je mogla da ima i drugačiji završetak, ali ne... Ovo je priča o ljubavi koja
nije određena krvnim srodstvom, planiranom porodicom. Ovo je priča u slučajnom
susretu dve životne priče. Susretu o kome će junaci ove priče pričati svojoj
deci. Njihova deca će znati da imaju tetku i ujaka koji ih vole iako nisu rod
rođeni.“
Eto, ispričala
sam je vama, onako kako je meni pričala moja baka.
