Vučica

 

Vučica

 

Samotna u hladnoj šumi

upire pogled ka lišću koje pada

jesen je šarenilo oko nje

neveselo zimu nagoveštava.

 

Odbačena od čopora

ponosna glave uzdignute

urlik u duši ne pušta da se čuje

hoda lakonoga krijući tragove.

 

Nije to strah, već prkos opstajanja

hajku je izbegla i nije se dala nadmudriti

mirisom hrana u zamci postavljenoj

mada, sama će teško lovac biti.

 

U noći skrivena pod krošnjom

pušta da je jesen svojim bojama prekrije

spava jednim okom drugim sanja

alfa je novi čopor je oko nje.

 

Urlik se ote iz grudi mesecu

glasom tugu odaje samo je on

nemi svedok samoće i nemoći

koja je obuzima pred zimom koja dolazi.

Budim se

 

Postelju pakujem u fijoku
uspomena u mislima.
Zvuk talasa, more
na obali u pesku
trag mog postojanja
u reči oblikujem
vajam svoje trajanje.
Sunce da jesam
bila bih ona
postojana.
Jesam li?
Ista nasmejana
nakon minulih godina
ožiljaka kao stablo izborane
kore u preseku odaje godine
skriva ih u listu zelenom
a ja, u osmehu prkosno
istrajavam u svakom novom jutru.
Jesam li?
Jesam, ona pod krstom
nepokleknuta!

Tajne

 Zbunjuju

Košmarno 

Svakodnevno

Zbrkano 

Zaostaju

Istina

Oslobađa

Zamršeno

Bolno

Trenutno

Trajno

Svedok prolaznosti

 

 

U trenu pomislim, da li je ovo stvarno?

Praznina ulica, opustelih novih zdanja.

Ne vidim poznato drvo kroz tarabu

zaraslu u korov i poneki uporni cvet

perunike u proleće.

Ne osećam neravnu kaldrmu pod korakom

nekvalitetnog asfalta, tek trag kiše

u baricama zaostalog šljunka sejanca.

Klokot kanalizacije pod poklopcom šahta,

isparava u jutarnjoj maglini, smog

upija nepostojanost mirisa nestalih bašta.

Novo, još u meni traje onaj prozor

rascvetalih muškatli, i zavesa necovana

rukom ogrubelom od poljskih radova.

Umivena, kosu je povezala maramom

o ramenu obranica, na njoj dve plave

sa belim tufnama kante mleka, zveket poklopca.

U prozoru lonče, nada se mlazu belog blaga

zamiriše tek pomuženo, još toplo iz vimena

i ono parče hleba sa koga klizi pekmez od šljiva.

Sve je to priča, uspomena mladosti, bliža mi je

od ovog danas, a živm sada u ovom trenu

vremenu dajem priliku da mi probudi nostalgiju.

Mada, vreme, daje li meni priliku?

MOJ NAKLON

 

 

U društvu pesnika, skidam kapu.
Dubokim naklonom pozdravljam moć,
koju ima prijatelj reči.
Oku nedam da trepne, dok pesnik
govori iz duše, reči koje se pamte.
Na bini, pod sjajem sunca, pesnik,
kralj reči, stoji i govori.
A ono, nekako drukčije sija,
kao da miluje, svojim zrakom,
reči pesme.
I pamte se one, dugo, dugo...
Kao što biljke pamte,
poruku sunca i kiše,
pa rastu, cvetaju, rađaju.
U društvu pesnika,
pred njegovim darom,
da progovori močno i trajno.
Skidam kapu i klanjam se:
„Pozdrav Tebi, kralju.
Vladaru večnosti.“

Razgovor sa smislom

 

 

Ako, nemam snage nemili pogled

uspravne glave da izdržim

bez treptaja u dubinu da ga porinem

u moru gorkih nevidljivih suza potonuću.

 

Ako, pomislim ili osetim da ne mogu

spojiti jutro i dan sa večernjim sumrakom

svanuće biće mi snaga i vera u budućnost

neminovu koja poput reke teće.

 

Ako, raširim ruke kao ptica krila

misli pustim da lete u susret oblaku

suncu bistrom plavetnilu neba

sakupiću snagu da izdržim nevolje.

 

Ako, pruženih dlanova darivam

nevoljniku moje malo za njega

odvojim od sebe a sebi tek zrno

posejaću za sutra da imam podeliti.

 

Ako, sve zaboravim i nova postanem

na temelju starih iskustava izgradim

dom za iskrenost istinomišljenika

ili neistomišljenika razgovor imaće smisla.