„Prstohvat čarobnog praha"- Davor Slavnic

„Prstohvat čarobnog praha"-  Davor Slavnic

Poetski mozaik, Davora Slavnića

Recenzija

Poezija za sva vremena, upravo takva je svaka pesma napisana rukom Davora Slavnića. Pesma je uhvaćen trenutak osećanja, koje pesnik svojim darom da ga oseti i sačuva, zapiše u večnost. U stihu, Davora Slavnića, živi osećaj slobode i to daje čitaocu mogućnost da putuje prostranstvima poezije, pesme, da im se vraća i da ih doživi kao što ih je doživeo prilikom prvog susreta. Stihom vodi čitaoca u predele svojih razmišljanja, s njim želi da podeli svoj razgovor, da ga ugosti toplim i iskrenim rečima, takav dar, retko koji poeta ima.  

Čitajući pesme Davora Slavnića, sad, posle nekoliko godina imam osećaj kao da ih čitam prvi put. One su kao „Talasi“, koji se odbijaju od obale vraćajući se uvek pitanjima na koja je pesnik traži odgovor.

„Da li ponekad tvoje breze sanjaju šum talasa,
što donose ih leptiri sa one strane mjeseca,
iza kapija zabranjenog grada...“

Pitanje, ili je to bila želja poete da svojim tananim osećanjima da oblik u „Slov(u)o“, da od slova osmisli mozaik, reči kojima će oslikati svoju svakodnevnicu.

 
„Čeka da se rodi,
da negativ moje duše bude,
čeka da sazri u mokroj svijetlosti,
čeka da ga moja mašta vaspita,
da se oiviči snijegom,
pokrije čempresom,
čeka i rađa se u
čekanju...“

 

Sad postavljam sebi pitanje, kako pistati o poeziji pesnika koji je u kratkom periodu poetskog stvaralaštva napisao tako mnogo, ne po broju, tu je tek 86 pesama, 86 bisera koji ne tamne. Po brojnosti relativno malo, ali po vrednosti napisanog, veoma mnogo. 2008. godine postavljajući prvu pesmu „Krila“ na sajtu „Poezija SCG“ Davor Slavnić dobija status pesnika. Od tad, nižu se poetski biseri, ima u njima tuge, ima sreće, ima puno optimizma u svim tim rečima od kojih Davor Slavnić stvara teme za razmišljanje, nama koji smo imali priliku da čitamo njegova dela. Pesmu po pesmu, prostirao je pred nas svoju dušu, uvek sa osmehom u očima. Taj osmeh nije dozvoljavao ni jednoj pesmi da potone, čak ni onda kada je „Bol“ bio toliko jak da zaustavlja dah, pesnik je bio pobednik.

„ne traži me pjesmo
tugo pregolema
vidiš da me nema
proplancima nekim
u trepetu breza
obalama rijeka
posteljama mekim“

Pisao je, „NAPISATI PJESMU NE ZNAM“, da li je to hteo sebe da iskuša, ili da probudi sumnju kod čitaoca?

 

„Čujem plaču
ulice moga grada,
dok želim preduhitriti
proročanstvo,
koje me golica
koliko i pitanje hoće li
umilni profil indigo magle
dozvoliti
da vodim ljubav s njom.“

Pitanje, provlači se kao magla nad voljenom Unom. Leluja, pred svetlošću koja isijava u pesnikovom stihu.

„Oblačim košulju snom izvezenu,
orošenu
bezglasjem suznih očiju dječaka,
pa nečujno slutim
kako će se spotaći ova moja
isuviše krhka i nestvarna mašta,
koja bi rado da se sjeti
svoje posljednje fantazije.“

Radoznalost, ona gotovo dečačka podiže poetu da „Kril(im)a“ da zamah i da se vine u visine poezije. Da tu zauzme dostojanstveno mesto uz „Od Jesenjina do Jesenjina“ i „Tebi Care Garavog Sokaka“.   

„Ponekad sanjam krila...posuta čarobnom zorom,
maglom što šapuće ljubav koritu moje rijeke,
i tad sretan letim daleko do zvijezda,
do nezaborava.“

Dok pišem ove redove vraćaju mi se sećanja na vreme u kome je Davor Slavnić živeo, na komentare koje je znao da podeli s osmehom. Pitam se šta bi mi odgovorio na ovo moje pisnije o njegovoj poeziji. Pitam se, a odgovor se sigurno krije u svakoj pesmi ove zbirke koja će u okrilju svojih korica čuvati stihovno bogatsvo Davora Slavnića. Bogatstvo koje sa svakim novim čitanjem oplemenjuje dušu čitaoca.

Pesme koje sam ovde u tekstu istakla, nisu posebno odabrane. Bilo koju naslov ili stih Davora Slavnića da sam citirala ne bi bilo promene u mom tekstu. Svaka pesma iz poetskog opusa pesnika Davora Slavnića ima posebnost koja je postavlja na prvo mesto. Pesnik je svojom veštinom i osećajnošću izvajao 86 ponosnih naslova koje treba pročitati. Svaki od njih kao da govori, „Evo me“...

„Samo sam...

Put
stopama tvojih
mliječnih zagrljaja strepnje
_____________

Sretanje
izgubljene fantazije
oplimljen Zemaljskim nezaboravom

Evo me...“

Branka Zeng,

u Pančevu, na Veliki petak, 2017.

O Bulevar(u) svetlosti - Ilije Šaule

Čuvar reči

Bulevar svetlosti – Ilija Šaula, u izdanju Grafičar, Užice, iznenadio je čitaoce koji su do sad imali priliku da prate stvaralaštvo Ilije Šaule, koje je bilo istkano poezijom objavljenoj u pet zbirki.

Bulevar svetlosti je naslov nove knjige Ilije Šaule, hrabar iskorak u svet proze u kome se Ilija Šaula veoma dobro snalazi. Kako i sam kaže: Zakoračio sam šestom knjigom u šestu deceniju, sve je manje razloga da bi mi se praštalo!

Čitalac može čitajući i prateći prozne citate  o životu, da se opusti i prepusti rečima koje je jasna misao oblikovala.

Pogledam u sebe i upitam se...

Koliko imamo volje i sposobnosti da zaronimo u svet koji nosimo u sebi? Koliko sebe imamo mi sami sa sobom? Kad smo poslednji put, i da li smo uopšte ikada utonuli u dubinu svojih osećanja izronivši bistrog pogleda na svet koji nas okružuje? Postavljam pitanja i razmišljam, dok listam stranice Bulevar(a) svetlosti – Ilije Šaule, koliko je volje potrebno da bi se izgradio bulevar koji isijava svetlost svojim prolaznicima. Promisli o životu, niz priča, poruka ispisanih jednostavnim rečima pred kojima vredi zastati i zamisliti se. Zapisi pisani kao statusi na društvenim mrežama, predati na čitanje i kritikovanje, dostupni javnosti putem interneta, a sad ukoričeni u knjigu obogaćenu umetničkom  slikom, Kapija raja – Marije Tanasković Papadopoulos dobijaju jednu posebnost. Svako promišljanje je jedan zrak, zrak koji od čitaoca traži mišljenje, postavlja pitanje koje u ovom vremenu razvijene tehnologije retko ko sebi postavlja. Ilija Šaula otvara sebi, sebe, i tako dobija odgovore na pitanja od kojih gradi jedan niz koji uvek može nastaviti ali ne i prekinuti. Duboko promišljanje je svojstveno Čoveku koji sebi daje  vreme, opuštanja u samorazgovoru kako bi sebi objasnio, prošla i dolazeća događanja.

Knjiga počinje promišljanjem o mudrosti a završava promišljanjem o prijateljstvu. U okrilju te dve životne tajne je ljubav koja spaja i daje smisao. Mudrost je živeti život, mudrost je u tom življenju steći prijatelja, mudrost je sačuvati prijateljstvo uprkos svih udara vremena u životu. Budimo ljubav! Ljubav koja se daje nikada ne presušuje, ona je kao reka koja hrani i daje život. Ali, da bi bili, i da bi mogli da Budimo ljubav, moramo tu ljubav najpre osetiti i probuditi u sebi. To je potka od koje nastaje tkanje na kome Ilija Šaula gradi svoj Bulevar. Iz svake promisli oslobađa se sjaj koji svojim plavetnilom budi nadu da je Oslobađanje, zapravo saznanje da, Čovek može da postigne sve što želi, pod uslovom da ima dovoljno ljubavi i volje za svoju nameru. Čovek prvo mora osetiti ljubav prema sebi, Voleti sebe, kako bi voleo druge ljude videvši sebe u njima, njihovim očima.

Ilija Šaula, kroz Bulevar svetlosti lista svoja razmišljanja, postavlja pitanja i nada se odgovorima, Volim kad ne dobijem odmah odgovor, kaže zato što zna da ne treba žuriti. To strpljenje stiče se životom koji je okrenut prirodi i njenim tajnama. Mi smo na liniji života, jedna kosmička stanica kroz koju ta linija prolazi, sve ćemo stići ako imamo obzira prema našim potrebama i osećanjima, sa obzirom čuvamo i one do kojih nam je stalo.

Zar to nije Mudrost i Prijateljstvo? Može li biti mudrosti i prijateljstva ako nema ljubavi? Može li biti života bez ta tri osnovna znamenja ljudske svesti? Mudrost, Prijateljstvo i Ljubav, tri reči koje za mene predstavljaju blago, a Ilija Šaula u Pletivu naših osećanja kaže, Kada sam bio mali čuvao sam blago, a sad evo postadoh čuvar reči. Reči, ostaju i traju kao iskrice dok se iščitava poslednja stranica Bulevar(a) svetlosti. Odlazim, s nadom da ću se uskoro vratiti i družiti, pod bulevarskim svetlostima sa promislima o životu, koje je Ilija Šaula nesebično, prijateljski podelio sa čitaocima.

Branka Zeng,

subotnje večeri,

u Pančevu, 4. 3. 2017.

Esencija poezije

Esencija poezije

Plavi trag – Dubravka Krtinić

Ne mogu da se otrgnem utisku, dok čitam Plavi trag – Dubravke Krtinić, da se u ovoj tananoj knjižici nalazi esencija poezije. Čitam i razmišljam, slova su note od kojih se stvara melodija, a ona boji reči, koje poetesa zapisuje. Zapisuje, pesme, neobičnom veštinom izraza koji pesnikinja otkriva sa sigurnošću virtuoza na instrumentu duše. Svoj zapis predaje čitaocu, koji želi i može da razume, misao, oslobođenu u stihu. Od naslova pa do poslednjeg slova pesme, nema dileme, kuda i kako dalje. Put kojim ide poetesa je pažljivo osmišljen sa jasnim ciljem da ostane plavetnilo, kao trag kojim se mora i hoće putovati. A cilj, sa svakim ispisanim stihom rađa ponovo, želju ka sledećem.

Daleki, nekako plavičasti putevi me zovu. Polazim, ali ne bih sama. Hajde da pođemo zajedno.

Kaže Dubravka Krtinić u svom obraćanju čitaocu zbirke. Putuje poetesa, nezaustavljivo beleži svoje težnje, uspomene, putujem i ja kroz njene pesme, a one dišu slobodom koju nagoveštava

Plavi trag

Bile su

Ptice –

Bile su.

trag koji je ostao posle njih. Ptice, želja za slobodom letenja, tinja...

A sad ih

Nigde nema.

Sivi ogrtač

Skriva ramena

Kao začarani

Plašt

Koji nikada

Skinuti neću.

... raspiruje se žar, i reči se bude...

Ja bih

Raskopčala se

Dušom tugom,

Pukla je

I poslednja nit

----------------

A ja bih

Istog časa

U susret

Da im krenem,

Da možda

Ipak-

Negde

Zalutali

Osmeh

Sretnem.

Osmeh, ta malena grimasa, ukras na licu od kojeg se oči zablistaju i zaiskre zvezde, u susretu pesnika i onih koji su tu na dohvatu ruke, i onih koji su bili. Kao latica nošena vetrom, iznedri se,

Najlepša reč

________

Jedna reč –

A zvuči

Kao bajka,

Jedna reč

Za čitav život

MAJKA

ta jedna reč, reč bezgranične ljubavi od koje sve počinje, koja otvori vrata životu i pruži oslonac na putu kojim korača sigurnim korakom poetesa.

Dubravka Krtinić, kao vajar pažljivo oblikuje stih, kroti ga i neda da se opusti, istrgne iz oblika koji mu je namenila. Neobično deluje taj stih, tek jedna reč il' dve, a one velike, široke, k'o ravnica rodnog Srema. Razlistale se na poljani beline i cvetaju. Žuri se poetesi da dan ne bude zaludan, i budi pticu...

Glad

Probudi se

Usnula ptico,

Jutro nas je

Napustilo

Davno.

____

Požuri,

Naoštri pero

Iz svog

Nežnog krila

Meni se

Pesma piše,

______

Priznajem –

Gladna sam

Više –

Pesama

Nego hleba.

Ptica, i snaga kojom savladava velika prostranstva, daljine i visine, svojim nežnim krilima, nerazdvojni je drug, pratilac, ponekad vodič, na koga se treba ugledati i pratiti. U pesmama Dubravke Krtinić, ptica svojim krilima stiže tamo gde misao pesnikinju vodi. Ona leti u visine gde može slobodna biti, posmatra i stvara, tu nalazi

Odgovor

Rekli su –

Nisi ptica,

Ti,

Ne umeš

Da letiš.

_____

Odgovor,

Da!

Nisam ptica!

Samo ću

Snagom čiste

Duše

Stići dalje

I brže

Nego korakom

inspiraciju koju Snagom čiste / Duše na ispruženom dlanu poklanja novom rađanju pesme. Desi se da umor ovlada rukom spisateljice, zastane olovka na belom papiru, ali poteče snaga i nova se javi reč...

Reč nedorečena

Sagradih

Kulu od kamena

Negde,

Duboko u duši,

Tugom dotakoh

Pogrešan kamen

I sve se

Za tren sruši.

__________

Između olovke

I kamena

Osta mi reč

Nedorečena.

Hoću li je

Ikada

Izreći?

Naravno, sa novim jutrom i pojem ptica budi se nada i sledi...

Povratak

Evo,

Opet me ima,

_________

Da li to

Nastaje pesma,

Ili se samo reči

Sporo uklapaju

U pesmama mojih

Snažne,

Setne teme.

Čitajući Plavi trag, shvatam da pesmu Dubravke Krtinić treba čitati više puta, ona je sa svakim novim čitanjem drugačija. Kao dan koji se ne ponavlja. Sunčan, oblačan, vetrovit, dan koji budi raznolika osećanja, kako god, ali on na svom smiraju daje nadu da će sledeći, nov biti drugačiji. Kad već rekoh da pesmu Dubravke Krtinić treba čitati više puta, ne mogu a da se ne osvrnem na izdavačko uredništvo ove tanane ali veoma obimne i značajne, po zapisama duše, zbirke.

Ova zbirka, po broju stranica, ima ih tek četrdesetak, predstavlja vrednost u malom pakovanju, ali pesme su kao i njihov tvorac sklone slobodi, uprkos svih prepreka. Zbijene po dve na stranama knjige, traže prostor, slobodu, otimaju se uredniku, i tek po negde pobedonosno zablistaju osvajajući pojedinačno belinu papira. Zatim, kao da se igraju, ponavljaju se, izviruju, rugaju se sujeti koja je htela da im oduzme veličinu, vrednost, da ovlada njima, svojom uskogrudosti.

Da li sam u pravu ili nisam, mislim da je ova zbirka trebala imati više pažnje  od strane izdavača i priređivača. Poezija je dar koji se rađa sa prvim udahom života, i samim tim zaslužuje poštovanje!

Branka Zeng,

u Pančevu, 01. 0 2. 2017.