Ratka Bogdan-DVA KORAKA SAMO

Dugo sam tražila

u svetlosti i u mraku

koliki put ima do tebe.

A potrebna su bila

dva koraka samo.

Koliko sam se noći pitala

šta sam ti ja, šta si mi ti

da li sam bljesak

u tvojim mislima

ili samo

senka moja ti si.

О, кoliko je to naivno

toliko besmisleno

trošiti sebe na

ovozemaljske jade,

a život je samo igra,

za okukom čeka

dva koraka dalje.

LJILJA MMM

Od slova da ispletem ćilim
osmehom da ga zašarenim
dušom obrubim
ljubavima oživim
životom okitim
tugama izlečim
kad život zazimi utoplim
za oči mnoge nepoznate,
što u trenu na me sliče
i za oči 
što na majku pletilju svoju liče
ćilim od osećaja i reči
su sve moje pesme i sve moje priče

Milo Jukić - PRIJATELJ

Pojam prijatelj je u glavama većine ljudi

kao ona mala odvratna, ali zanimljiva glupost

koju se može kupiti u poklon-shopu i drugdje,

a koju obično nazivaju ljigavac.

Njen se oblik, naime, stalno mijenja i,

ovisno o tome kako postaviš ruku,

ljigavac će dobiti novi oblik.

Tako je i s pojmom prijatelj:

ljudi uopće tako olako mlataraju tim pojmom,

tom riječju,

kao navijači šalovima na nogometnoj utakmici

kad njihova momčad postigne zgoditak.

I kad ne postigne.

Prijatelji, prijatelji:

uvijek pomislim kako bih trebao biti sretan

što ih imam malo.

To što ih drugi na desetine imaju…

Pa, neka…

Eto im ih!

...sačuvaj me,-Vilo... - Radovan Nedović

  

...vilo 
zamišljena vilo
ti znas
da ja znam
šta je bilo
ali
kako bi bilo
kad bih glavu
na tvoje
zaboravio krilo
i 
tako bezglavo prošetao
ni sebi a ni drugome
ne bih smetao
sa glavom bih opet
kod tebe došao
i sklopljenim rukama u molitvu
otišao bih s tobom u sebi
Vilo
zadovoljan jer sam sve uradio
i svako dalje lutanje
ne bi se mjerilo
dužinom putanje
ili uzdasima neprihvaćenim
ali jednom na kraju shvaćenim
apsurdom nepostojanja sebe kod
onih dje i nije trebalo biti
...sačuvao bih sebe od širine pogleda
samorenog siročeta
samorenog spavača
i gutača
tudjih magli
u magline pretvorenih
...sačuvaj me Vilo...

Opet će jul - Marija Đurđa Elizabeta Ristić

Opet će jul, evo sutra. Opet slike koje mi se obnavljaju, druga je decenija pri kraju; tvoj odlazak iz doma koji nisam uspela da ti dovoljno zagrejem ljubavlju koju sam ti namenila žureći da stvorim ono materijalno, onako kako su mene učili - da ostavimo nešto deci osiguravajući im budućnost misleći da to činimo nameštajima, tepisima od vune, zavesama kao u italijanskim žurnalima....
Sećam se svakog jula tvog žutog ranca napunjenog komadima odeće, najpotrebnijih sitnica i mladošću koja je bila garant za nadu, verovanje, pozivnica za nov život u velegradu. Strepela sam samo hoće li ti biti udoban ležaj u iznajmljenoj sobi, hoće li i tamo posteljina mirisati posle pranja i da li će to biti miris koji će te podsećati...
Prvi dolazak za vikend i moja nastojanja da osetiš toplinu roditeljskog doma koji sam okitila sveže kupljenim gladiolama i kolačima koje voliš.
Sledećeg vikenda nisi došao. Znala sam da će se to češće dogadjati, da će se naši susreti prorediti, da nemaš vremena....Kad si počeo da telefonom govoriš o M., znala sam o čemu je reč i verovala ti da je ona divna osoba. 
Sve češće sam gledala tvoje djačke knjižice, pohvalnice i diplome sa takmičenja za koja nisam ni znala da su postojala,- ja nisam imala vremena zidajući kuću misleći da je zidam za tvoju budućnost. Pa svi oni pečati u izvidjačkoj knjižici kao dokaz za osvajanje neke kote na Velebitu, Suvoj planini, negde po vrletima Bosne....
Gledam jutros tvoju kćer dok spava. Pusti me nano, kaže, umorna sam i jedva sam čekala raspust da se naspavam, ti ne znaš šta je balet i kako je balerinama teško. Da, ja stvarno ne znam kako je balerinama, inače što bih plakala onomad u sred Narodnog pozorišta dok sam gledala svoju pahuljicu u "Krcu"....Ma, za sve je kriv Čajkovski, pomislim dok redjam breskve uzrele u mom voćnjaku i maline, crvene i izazovne.
Ostaće ona još koji dan pa ću da je ispratim sa rancem na ledjima i još dugo neću dirati posteljinu koja miriše na nju, na mladost koja liči na labodove koji " svoja kristalna jezera sanjaju....."

PODANICI SNEGOVA - Svetlana Polak

Kako užareni postaju mali

Snegovi,

Smetovi,

Daire podrhtavaju na plamenu

A smetovi, snegovi

Promiču goli.

Ukrštam Tebe, njega, mene I nju,

I još mnogo njih ispisanih

Na tabli na kojoj su sazvežđa već

Odavno rekla svoje,

Tvoje, kažem da je sve tvoje,

Moje, on kaže da je sve moje,

Njeno ti kažeš da je sve njeno,

Njegovo, ja kažem da je sve njegovo,

A jedno novo lice ocrtava se

U ritmu plamena….

Ćutim!

Da vas ne preplašim

Sujeta vam još uvek ispisuje ime I još uvek

Ne poznajete  nebeske pustinje

Gde je svako lakom

Na srećne visine,

Ne znate Vi

Kako je padati iz ljubavi

U snegove, smetove,

Goniti žeđ do divljaštva,

Smrzavati se pa goreti

Dizati- Nisu junaštva,

To je malena grešna mašta,

Gordost koja se kažnjava,

Dok misliš da ti se prašta,

Još samo mrvica strasti i

Pozdravite se sa gorostasima zvezdanim

Sazvežđima Ljubavi I plamena…

,

U Većoj  milosti biva krotitelj oluja

 No popneš li se do srećnih visina…

Nećemo imati ni Ljubav ni ime

Ni ti, ni ona, ni on, ni ja,

Ostaće samo ono novo lice

tihe žeravice jednog

još uvek srećnog

 podanika snegova, smetova….

...hladno je... - Radovan Nedović

...ako sagradim kolibu sa prozorima
sa dolaznim znacima
i planiranim
ranim jutarnjim zracima
vjerovatno 
ni ja neću moći da prebivam u njoj
u njenim njedrima da se naspavam
i budan uvodim sunce u oči
svega željne
...sagradiću je i pored nje zaspati 
kao majka pored djeteta
...koliba će imati sve osim mene
kao što je i pisano
da kolibe zimi
uvijek ostaju same
,,,a
zima je 
...zima
vrijeme kad topline imaju značaj
kad boje ne miršu nego dozivaju
po mirisima i zvukovima
kad nema nikakvog odnosa sa vukovima
svima su pahuljice zauzele vidokruge
i nemamo vile druge
osim svoje Snežane
ili neke druge
samo nama bogom dane
a otišle
da se ne vrate
da ih tamo neki
drugi patuljci 
p r a t e ...

NA KRAJU VREMENA - Zorica Kandić

Na kraju vremena neće ostati ništa da se kaže
o izgubljenim izgovorenim blistavim mudrostima,
na kraju vremena molićemo se svim našim nadanjima,
verujući da i mašta ima krila da poleti visoko podno neba

prepuštajući se svojim iluzija...
Da se bezgrešna porodi i jednostavno ti želje ispuni.
Mi, pesnici podarićemo poslednje pesme
misleći da su stihovi i rime naslednici
svih novih lepota svemira.
A da su sinkope ne bitno odvojene
usred preživelih patnji zardjalih melodija.
Iz samonikle zemlje gde se čuje tutnjava kamena
stajaće sasvim izbledeo
avgustovski žut suncokret jedan kao
sa platna vanvemenskog umetnika.
Na kraju vremena reči će zamenit ćutnja,
i misao zanemela u kamen pretvorena
da se kao Feniks izdiže na horizontu.
Betovenu devetu pusti ćemo u svemir
i mnoge druge poruke da bi osmislili način
da se približimo milijardama
udaljenim civilizacijama i planeta.
Slušajući nevericom u daljini
taj milozvučni huk najbistrijih
vodopada kako šapuću note
kristalno čistih kapljica,
one što okupaće nas i razgranuti nagost ljudsku,
kao dragocenost svekolike ljudske baštine,
odzvanjaće jedno jedino vredno preostalo,
ono koje zaboravismo na sprženoj
i gladom uništenoj majci zemlji
LJUBAVNO ALILUJA!


"I NEMA MENE , AL' IMA LJUBAVI MOJE"

  

Anđelko Zablaćanski - PUTNIK

Да сам путник
Путовао бих твојим сновима

Кад се уморим
Одмарао бих се у твојим очима

Кад ожедним
Пио бих са твојих усана

Кад огладним
Узео бих мед са твојих груди

Кад задремам
Заспао бих у твојој коси

А будио се на твом рамену
И гладан и жедан.

Aleksandra Mladenović - SRCA OD GRAFITA

O, kada biste samo znali……srca od grafita,

koliko sebi nedostajem,

koliko dugo od poslednje smrti

čeznem da se vratim s dalekog puta ka Vama,

na koji već trinaest večnosti bejah osuđena…

o,da….

Kada biste samo znali il’ umeli raznati

kako me je samo ponižavalo Vaše „Dobro jutro“,

„Dobar dan“ il’ „veče“,

o studenoj rosi ,o zapupeloj noći;

kako su se batrgale ove zenice

ka tračku sebe u Vašim suvim staklima,

u Vašim….čistim morima….

O, kada biste naslutiti mogli,

al’ to je samo moja krasta,moja guba

poput crvenog vetra

koji je protutnao obojivši me u vatru….

da je izgaram,da me gori………..

O,kada biste osetili požar podmetnut od poslednje smrti ove,

najneutaženije,

na koju se  nebrojivim praskanjem raznosim….

O,da…

I, kako me još ogreju Vaša „Zbogom“,Vaša „Doviđenja“

o umornom danu il’ vrelom kamenu;

kako se još ove šake otimaju

ka dodiru sebe u Vašim mekim rukavicama,

u Vašim sanjama  koje zaudaraju na krv…..

I, kada biste samo znali

koliko ćete mi nedostajati

koliko teško će mi Vaše poslednje smrti pasti

u čekanju da me vratite s dalekog puta

na koji ste, koliko eonima i eonima……. pre mene….pošli…

Ne biste me poznali;

Ni moje veđe, ni korak, niti pesme moje;

Ni veš kojim mirišem u drvorede;

Niti ovo grlo koje umire svoju notu!

Ne biste bili k’o što Vas i sad nema-

u sokacima jedinih mladosti,

iz kojih sam prognana već skoro trinaest večnosti

upornosti …

o,da…………..

A, kada biste samo umeli znati sebi manjiti,

priznati sve svoje i do poslednje smrti,

odmorili  bi srca olovaka….

ta srca svoja od grafita…………

O,kada biste samo znali………

O,kada biste samo…………..znali.

januar,2012.

Slavica Pejović - EVI

Јабуку

сласну
као  изазов
руком му
понуди,
и мир  оте
дрхтајем ...
док тр(е)н
бол  вечни
уреза.

Кајање,  опрост...
Спас ли је?
С(р)амa  ли  је?

Puzi...

1. marta 2012.godine

Gordana Knežević - NA ZAPREPAŠĆENJE PESME

evo me

kotim na postelji Ponoć
u kući nenamirenog crnokrilog ognjišta

utihnula
s kamenom u zubima

da pognem glavu u oprostu mog glasa
koji je promenuo nevinost

evo me

gladne ruke da nahranim
crnom ravnicom prepelica i konja

na mestu gde moj otac
nadničarski grize prašinu

u ovom danu koji nestaje
i dobija izgled zaborava 

evo me

na samoj ivici straha od mraka
da praznujem bedom i nadom

da prosim u gladi i izobilju

da ćutim u snegu i ognju

da poreknem

da pljunem

da samu sebe dokažem

bosonoga na ledini
žrtvujem samonikli
bršljan oko gležnjeva

zatvaram oči i...

...uznemirilo se nebo...

Космогонија по Сорабу - Горан Иванковић

Снело јаје

Само себе.

У језеру

Првих вода.

У њем` дрема

Сварог Божји.

Уљушкава га

Златан сан.

Расту њему

Руке, ноге.

Три су главе

На све стране.

Ничег нема

Само јаје

Пуста јесте

Судба та.

Расте пупак

Очи снене.

Пробуди се

Силан Бог!

Крикну огњем

Триглав звони

Прсну јаје

У бескрај свој.

Свако парче

Златна звезда

И белањак

Млечни пут.

Гледа Перун

Краљ од муња

Мало стадо

Народ свој.

Међу њима

Човек стоји

Прав од правде

Звезда син.

Сораб му је

Силно име

И са Богом

Збори он.

Светло моје

Милост моја

Господару

Царе звезда

Реци своме

Поданику

Име Твоје

Наук Твој.

Од кога је?

Колико је?

Нек је слава

Царству Твом!

Сунца зрака

Обасја га

Сораба

Сина Твог.

На камену

Усекла се

Муње белег

Златна коб.

Чита Сораб

Чита народ.

Из ЈАЈЕТА

Беше све.

Ипак је прво било јаје па онда кокош.

У дане после Божића а на светог Стефана Јануара 9. 2012.