Hitno

 

Traži se jedan osmeh

nestao je iznenada

da li je uvređen

ili postiđen

tek tako sišao je sa lica.

Možda se skrio ispod

šminke klovna

možda u suzi nalik kiši

tek nema ga.

Gradom sad prolaze

ozbiljni ljudi i deca

pričaju nešto sami sebi

il možda odjek svog glasa slede.

Traži se osmeh zaboravljen

ostavljen na nekom pešačkom prelazu

u gužvi ispred pošte

u prodavnici kod kase.

Moli se pošteni nalazač

osmeh da pošalje

na adresu nepoznatu

nisam sigurna da li bi vlasnik

primio pošiljku.

Nepoznati iz radoznalosti

otvoriće kovertu

osmeh će osetiti slobodu

eto nekom će zablistati na licu.

 

Tuga

 

 

Uvija se i upliće

bršljen kao da je

prekriva dan sudbina

određuje putovanje života.

Jesen je crveno obojila

list otkinut vetar odnosi

od pogleda skriva

daleko u nevidljivo pretvara

samo je misao prisutna.

Tuga u vremenu kao navika

osvaja rutinu dana.

Poruka

 

 

Da vratim vreme

pogled da uputim

u pravcu kojim idem

istim putem drugačija

da jesam od ove sada

ne bih imala želju

neispunjenu u vremenu

prošlom zaostala sam

izgubivši korak

ili smisao brzine

planetarnih obrtaja

vrednosti u proticanju

zabludelih neistomišljenika

broj nebitan za istinu

ostajem samo kao

slučaj u arhivi

zaborav ispisan.

Da, vreme nema povratak

nema ni kretanje

ono samo postoji

u našem postojanju

znam da nisam ostala

iz zaborava stasavam

u umornim jutrima

ispijene kafe

oslikavaju dan budućnosti

sumnju u dobitak

bez znoja na čelu

i ruku žuljevitih

bistrih misli

poruku ispisujem

prvo sebi a posle...

ostaje praznina između redova

 

 

Nestajanje

 

 

Zapišem da ne zaboravim

zaboravim gde sam zapisala

na papiru ili na ruci

sapunom je trljam mrlju da sperem

nazirem misao kao slagalicu

obris pisanog se pojavljuje

sunce na obzorju

zapravo iznad krova nove višespratnice

sad znam ono da ne zaboravim

krošnju trešnje u komšijskoj avliji.

 

Žmurke

 

 

Slike u vremenu stoje

gledane mojim očima

žive kao fotografije

da li je to album uspomena?

 

Bez reda se pojavljuju

onako kao blic bljesnu

u trenu da mi skrenu misao

sa puta sadašnjosti.

 

Volim taj nered

raznolikost uspomena

kao igra žmurke

u kasno ljetnje veće.

 

Eto opet ono prošlo

detinjasto blisko jutro

u cvrkutu vrapca

veselom lavežu psa.

 

Miris svežeg hleba

čaj od kamilice i med

ispijam iz tegle slatko

je buđenje uz kafu.

 

Sve drugo je sećanje

zaostalo u svesti

postoji reodsled

ali ne marim za to.

 

Ustojalost navika

robuje životu a ja

raskidam okove

slobodna mogu li biti?