Nešto iz zavičaja

TAMIŠ

Moja je reka
Ponela šumu
sa svoje obale
Toranj Preobraženske crkve
Krov „Gornjeg“ mlina
Nosila ih je do mosta
Pored „Tri šerpe“
Nekako ih je provukla
Ispod zelenog luka
Pa ih je raširila
Kraj kupališta
Da sa terase
„Starog tamiša“
Slušaju tamburaše
Svi zajedno
A onda
Na razigranim talasima
Krenuše ka silosu
„Crvenom magacinu“
I dalje ka
Brodogradilištu
Vesele se pocupkuju
Bečarac se ori
Ljuljuškaju se na talasima
I sve tako
Do kula svetilja
A onda Dunav
Ozbiljan i strog
Ispi svoju čašu
I reće
Fajront!

POLJE

Pružio se pogled, na širokoj ravnici.
Miruje, odmara, opijen mirisom,
poleglih otkosa.
Nabujala snaga, pokrenula misli.
Prošlost je tu,
cika dečija poskakuje,
valja se po travi, ko leptirić il’ ptica
što prhnu,
pred kosom što žuri.
Pre kiše i vetra, hranu da skloni.
Pod dudom u polju prostrla se sofra,
poziv se poljem raširi,
ka koscu,
što znojem polje orosi.
Podne je.
Obedu je vreme,
i cika umine.
Bruje motori kombajna, brekće polje,
pod teretom, otima mašina rod,
nema veselog žamora,
samo traktor na putu,
ka silosu žuri.
Putujem,
pogled skriven tugom,
bacam
u prošlost, koja se skriva,
u dimu,
požnjevenih polja.

SPOMENAR

Topot kopita odjekuje,
misli galopom jurišaju,
varnice pršte od dodira,
potkovice sa asfaltom.
Pod nebom
u
ravnici ulice
polja okupirale
vinograde
i
salaše
trg
umesto voćnjaka
behar
tek sećanja
na
bašte
kao reka protiču
u
galopu
kraj mene
prođe
jedan život
iskru tek videla sam
pod kopitom na asfaltu
odjek drhtaja
probudi usnuli cvet
u
spomenaru
grada
na obali reke
sudbina galopira.
Poljem kojeg
više
nema!



VOJVODINA

Snovi koje sanjam
O poljima i ravnici
U vrbaku pokraj reke
Ptičjem poju u svitanju
Šumu lišća koji čujem
Kad se vratim u sećanju
U detinjstvo na sokaku
Zrele Dudinje zamirišu
A kapiđik kad zaškripi
Komšijina kera laje
Po kaldrmi taljige
Sa tovarom sena
Stari dorat vuče
Polako se kući vrača
Miris zemlje u proleće
Podojena znojem
Vrednih paora
Hlebom što trud plaća
I pesma što se čuje
Iz srca kopača
Pesma je polje
Ravnica beskrajna
Tek čoveka da nije
Na nju palo bi
Nebo
I zato pesmu moju
Snovi mi nose
Ravnicom juri
Vihor u kosi
Mirišu dunje
Na ormanu
Dok sanjam
Prolaze godine
Nižu se žetve
I otkosi
U pesme slažu
Moji stihovi.