SUSRET

Kasno oktobarsko popodne, kiša je rominjala, kao da je i nebo tugovalo s njim. Vraćao se kući, opet je putovanje bilo uzaludno, nje nije bilo, imao je osećaj da će je ovog puta, sigurno videti, ali eto. Nikada se nisu dogovarali, jednostavno bi se sreli. Ona sa svojim kolegama, on sa svojim, na seminarima i ponekom simpozijumu. Uvek u nekom drugom gradu, ovog puta bilo je na Tari. Mislio je, prošetaće s njom, u pauzi, uživati u pogledu koji se pruža u nedogled, doduše ne zna voli li ona planine. Sve jedno, prijalo bi mu njeno prisustvo.

Prvi put su se sreli na jednom seminaru. Pre šest godina. Nije bila lepa. Da ju je kojim slućajem video na ulici, onako u prolazu, ne bi je ni primetio. Slućajno je čuo razgovor, koji je vodila sa kolegom. Prišao je i predstavio se. Praogovorili su par rečenica, i to je bilo sve. Ponovo su se sreli posle tri meseca. Prilikom trečeg susreta dao joj je svoj broj telefona. Silno se obradovao kada ga je pozvala. Tog dana žena ga je pitala da nije dobio povišicu, kupio je cveće pri povratku.

Jednom prilikom kasnila je na simpozijum. Kada je ušla u salu, glasno je uzviknuo njeno ime i pošao joj u susret, tada ju je poljubio. I sada oseća, taj dodir i mirisa njene kose.

Samo jednom je on, nju pozvao telefonom.Tri godine, nije je video.Uputio joj je pozdrave preko zajedničkog poznanika, i danas je rekao njenoj prijatelici, da se nadao da će je videti.

Ne može sebi da objesni, zašto je ne pozove, a i ona je jednom prilikom kazala, da je red da on ponekad okrene njen broj. Tada ju je i video poslednji put, bila je odlučna.

Sve jedno, čekače, misliće na nju, i ljutiće se na samog sebe.Kad zazvoni telefon uvek pomisli da je to ona.Ima li, sve ovo smisla?

Nada da će je sresti, jedini je razlog što prihvata sva ova putovanja, koja u njegovim godinama više i nisu tako privlaćna. Pozvaće ga, da zahvali na pozdravima. Možda? Čekaće. Da li i ona očekuje, njegov poziv? Ko bi to znao? A, da je ipak pozove? Ali, šta onda...