odbacuje i nedodir pogledom
zahvata, kao dlanom vodu da ispije
bistrine koje protiču, hladeći kamen
od koga je gradila svoje sklonište,
a sada usijane uzavrele reke plam
raspaljuje u kapima, od kojih je postala.
Ona,
odlazeći poneće ono što nije dala
i nije stvorila sebi put kojim će sebe
vratiti pogledima odsutnih, zaludnih,
godina na svom uzletištu ostavlja,
hrpu balasta kao što se zaboravlja
prekobrojan, nepotreban teret.
Ona,
nije putnik, nije slučajno tu…
postoji u jednoj sekundi pre odlaska,
kao bljesak pre nego udar groma,
oglašava kraj, početak novog
rađanja, praznog prostora u kome nema
reč da izgovori glasom, tek pokretom…
Ona… igra da bi živela…!
pa ja licno misljenja sam daovoje retkost damoze covek dakaze tako veljicanje prirodu stim sto bogato uveljicava stvarstva kojije stvorijo stvoritelj mi ga zovemo bog ili priroda bravo branka sa moje strane izvrstno sise izrazila bravo dusati zasluzuje raj akoseja pitam
ОдговориИзбришиHvala, udovac 1953 godiste!
ОдговориИзбришиVelike pohvale za moju malenkost. Drago mi je da se moje divljenje prirodi, prepoznaje u mojim rečima-stihu.