Da budem

Ona od koje vreme uzima

iz osmeha tugu, setnu suzu

iz oka kad poteće

kao sjaj biserni da vrati.

Ona od koje nikad zlo

ne odlazi nikome

bol ni uzdah

u grlu zastao.

Ona od koje ruka pruža

gladnima na dlanu

mrvice hleba od sebe

da uzme da bi dala.

Ona od koje ne presušuje

nada u jutru kad svetlost

rasplini se nad tamom

iz dna kad se visinama preda.

Ona koja poput ptice

iz grla svoj glas budi

i pesmu nikad ne ispeva

a živi dok peva.