Slova

Ostavim svoju istinu

odmara starica na klupi

urezana slova u srcu

srasla ko' jedno

stablo nadvisilo grm

beše višlji sad u senci

kao pod sucobranom

kišobranom ka svetlosti

pruža grane

a ono srce...

miluje starica usahlom rukom

sećanja...

moja nisu ista

blažim ih vremenom

blede ostavljena u kutiji

beše nekada drvo

visoko vitko posekoše ga

s namerom da čuva uspomene

u godovima koji se naziru

ništa je ne može sakriti

bilo da je tvoja ili moja

istina je uvek jedna.