Onako
kad odem, daleko,
pogled
mi odluta, tražim ga,
u
lišću opalom sa grane,
pod
kamenom skrivenom cvetu.
Tražim
ga, u visinama ptičijeg leta,
pod
krilom uznemirene ptice,
u
sutonu ranom, jesenjm, prohladnom
vazduhu
i mirisu koji kišu najavljuje.
Daleko
odluta, onako, nemiran i setan,
moj,
slobodan od mene, nesputan,
svojom
voljom se vrati, kao bumerang
nespremnu
me sačeka u zasedi.
Da
letim, bili bi par slobodnih ruku,
u
zagrljaju pogleda i lutali bi,
trubaduri
sa lautom pod prozorom
u
senci oleandera pesmu bi pevali.
Kad odem,
prikupim snagu u naramak,
kao
drva od kojih ognjište žarom ogrejem,
i
pogled prigrlim kad se vrati, topao,
od
Sunca u jesenjem zalasku.
Нема коментара:
Постави коментар