Jesen kao ova, ili samo jesen?

Od kiše barice zaostale, na asfaltu

zgažen list kestena, lagani korak

raznosi kapljice, i trag ostaje

u zvuku jesenjeg dana.

Boje su se sakrile, pod oblakom

namrštenog čela, pogled je tužan

ka krošnji uputio, a ona, ogolela

pružila grane ka visini.

Nežne zelene vlati trave, izviruju,

opiru se hladnom danu, novembar

miriše na dim toplog ognjišta, magla

sputava dah i svetlo koje nedostaje.

Iz ruke prihvatam kesten, mirisan,

topao, kao poruka ljubavi, greje

hladne dlanove, crvenih obraza

deca trče kroz park.

Ostala bih tu, na korak od povratka

ka gradu zastajem, i vidim sliku

davno viđenu u snu, mislim, ili

znam da jesam već bila, kao jesen.