Sakupljam
trenutka prosutih dana
u reku
prosipam svoje i tuđe reći
iz
ljutnje razbijene u tugu pretočene
nepovratne
suze i gnev da izbrišem.
Prebiram
kao zrnevlje da pripremam
jelo
koje će hrana gladnim biti i nemam
vremena
da pogled odmorim u oku
iskricu
osmeha čuvam da reč začinim.
Sa
dlana pružam onih nekoliko zrna
svetlosti
u danima koja snagu daje
dalje
dok idem da mogu videti
put
bez spoticanja, može li biti?
Zagonetka
u jutru odgonetka u većeri
u noći
rosnoj pesma slavuja budi uvek
s
novom nadom se javlja i želja ostaje
do
ispunjenja i krug se nastavlja...
Нема коментара:
Постави коментар