Rasipam
vreme u nevreme
puštam
da se rasprše reči
zaostaju
spore, ujedaju,
razdiru
misao o nepovratu
svom
snagom podižem zid
zaustavljanja
ili odbijanja
bez
odjeka da utihnu.
Možda,
ovde i sad beležim
ostatke
svojih zamisli
ostrvo,
okean, morsku pustoš
hridi,
talase zapenušale, besne
hurije
u odbrani ili napadu
nepoznatih
zamaha ruke
u
želji za spas iz osamljenosti.
Osvajam
sebi pravo postojanja
tragova
koji ostaju posle
svega
uzimam komadić sebično
prisvajam
to parće neba
da
hranim smisao pogleda
kad
podignem glavu da mogu
umor
odmoriti, da mogu...
Нема коментара:
Постави коментар