Razmišljanje

Rasipa svoje ustajale dane

umorne ruke polaže u krilo

bledilo lica okreće suncu

ni pogled nema ka njemu.

Glas bi da pusti da se vine

pticama u visine da bude drug

ta reč jedina koju bi da da

zastala je kao kost u grlu.

Dlanove svoje žuljevite

poklonila bi radu kojem je svikla

pobegla bi iz ove tišine

u huk zabrektalih mašina.

Muk razibja svaku želju

iz te buke u beg bi samo

muzikom tipke tastature

slovima pišu njene ruke.

Jesam li to ja ili nisam

od svojih želja stvorila stih

razbila poslednji bedem

kao reka razlila se.

Što beše davno opet se zbiva

taj krug upisan na rođenju

nije ni prav nije ni kriv

svako svoj vrtlog ima.

Od svega utekoh sem od sebe

pratilja verna uvek je tu

ma to je samo glupa varka

ne možeš biti niko sem ti.