Ponosna

Savijam granu, zelenu, jedru,

pažljivo upirem oslonac, da ima

pravac ka novom rodu, i berbu

planiram za budučnost, dostižnu,

možda, molitvu da pogledom uputim

za dobro, za zdravo, za rumeno,

rosom orošeno u šarenoj kecelji

nabrano, voće.

Tkalja vremenska da mogu biti,

više bih boja radosti utkala, osmeha,

veselih glasova, pogleda snenih, zanesenih,

snovima šarenih, livadi rascvetanoj nalik,

da bude tuge, znam mora biti, 

kako bi veselje imalo smisla,

sve mora imati svoju suprotnost,

žalost, radost, kao noć i dan,

posle ću račun da svedem.

Uvek je prisutno, možda,

pravac kojim idem, ispravan,

da li je, put ovaj, baš meni namenjen

bezimenoj, ili je imenom datim,

krštenjem određen, teret na nejaka pleća,

iznosim ga do vrha, Sizifu nalik,

razlika jedna tek postoji,

za koju krivicu, presudiše neznani,

ili to svoju grešku, meni nameniše?!

Smešak, uporno, svakoga jutra,

nacrtam olovkom, ubacim iskru u oko,

da svetluca, taj znak moje radosti

budi radoznalost, nevericu, za gledaoce

tajna ostaje, kako, ne znaju da imam

beskrani niz ravničarskih zlatastih,

sucokreta u tajnom džepu skrivenih,

od oblaka crnih, taj štit nosim,

s ponosom!