Na Ivanjdan, 2020.

Danas, raspletem zapetljano

zeleno granje, svijem na grudi

sklopljenih ruku, pogunute glave,

u nemoj molitvi, razgolim dušu.

Za zdravlje, za ljubav, za život,

onima kojih nema više, uputim molbu,

brinite za nas i odbranite nas, od zla i sujete,

poljubim Ivanjsko cveće, ispleteno u venac.

Vernik i paganin, ateista, rastrgana u vremenu

upirem pogled ka visinama, zaustavljam se u rečima,

verom da dobro, kao i Sunce posle kiše, mora ponovo

nastaviti krug, da li ću biti u njemu, ili ne, njega će biti.

Danas, ostavljam sve svoje zablude u kutiju uspomena,

postavljam nove temelje za zakasneli početak,

Možda, kada prospem sve zrnevlje, godinama čuvano,

nova će livada cvetana osvanuti na belom platnu.