Menjam se, ruše mi temelje
tradicija niskih ušorenih kuća
banatskih pokrivenih biber crepom
i čuvarkuća rascvetana pod vrelim suncem.
Nestajem, pod pritiskom brze gradnje
spratnice ogoljene bezdušno gutaju
u uglu bašte žbun racvetanih zimskih ruža
mirišu nekako oporo, poslednji put.
Udišem, nestajući miris detinjstva
mladosti i uspomena ove zadnje jeseni
lutam u nadi zaboravljene muškatle
na kibic fensteru, možda ću videti.
Sliku, da ponesem u diši da traje
dok neonka razbija tamu sobe
kao grad gubim svoj lik u magli
radujem se oslabljenom vidu.
Sada, mogu da gradim onaj stari
ponesen u srcu dana kada rađanje
najavih plaćem, isto tako i početak
umiranja koje će zvona objaviti.
Nisam više onaj stari nastao od paora
i gospode, sada sam samo grad i život
koji se živi van sokaka iza zaključanih
vrata na ulazu interfon, a beše...
Da, beše nekada kera, ona mala crna ili bela
pulin, lajava, kada neko otvori kapidžik
il' proviri kroz tarabu, pocrnelu od vremena
Da, sve to beše... Kako god, grad i dalje živi!
Нема коментара:
Постави коментар