Ono kad proleće, probudi pospano
zimsko iscrpljeno telo, tromo, bez volje
pogled da podigne ka visinama
gde laste svojim gnjezdima hitaju.
Ono kada zatvoriš oko, a na drugo škiljiš
i sve je drugačije, a ti nisi isti kao prošlost
postoji želja da vidiš, novi sjaj u cvetu
u zuju pćela, koje se slade nektarom.
Vičeš na sebe, na sve oko sebe, vičeš
gušiš se u svojoj galami a sućut očekuješ,
nadaš se i seješ svoju nevolju nevidljivu,
truješ, a leku se nadaš, i pljuješ...
Kažu, zima je depresivna, lažu, lažu,
zima je bela, čista, proleće je krivac
u svom šarenilu, nabujalom životu,
kao plima povlači za sobom brodolomnike.
Posustale, željne sunca, izmilele na travnjaku
pogurene, šetalice svojim nejakim rukama
pridržavaju starice, suznih očiju, kriju ih od sunca,
sa osmehom na usnama, još jedno proleće...
Нема коментара:
Постави коментар