Nejakim rukama gradim
od ništavila stvaram
iz ponora pad
let ka visinama želim
od onog što nemam
stvaram iz nevidljivog
sna usnulog davno
na krilima ptice
leti mi misao
u reč
ostavljam svoje
na temeljima ruševina
novo viđenje stvarnosti
u ogledalu kao u oku
prepoznajem lik
sebe nepoznate
strancu
tek shvatam da nisam
nisam ona koju vide
druga sam sebi
nesputana sujetom tuđinca.
Ono kad proleće, probudi pospano
zimsko iscrpljeno telo, tromo, bez volje
pogled da podigne ka visinama
gde laste svojim gnjezdima hitaju.
Ono kada zatvoriš oko, a na drugo škiljiš
i sve je drugačije, a ti nisi isti kao prošlost
postoji želja da vidiš, novi sjaj u cvetu
u zuju pćela, koje se slade nektarom.
Vičeš na sebe, na sve oko sebe, vičeš
gušiš se u svojoj galami a sućut očekuješ,
nadaš se i seješ svoju nevolju nevidljivu,
truješ, a leku se nadaš, i pljuješ...
Kažu, zima je depresivna, lažu, lažu,
zima je bela, čista, proleće je krivac
u svom šarenilu, nabujalom životu,
kao plima povlači za sobom brodolomnike.
Posustale, željne sunca, izmilele na travnjaku
pogurene, šetalice svojim nejakim rukama
pridržavaju starice, suznih očiju, kriju ih od sunca,
sa osmehom na usnama, još jedno proleće...
