Motikica
- Deda daj mi onu tvoju malu motikicu.
- Šta će ti?
- Vidi kolika je trava u baštici.
- Evo.
Nekako ljutito mi je pruža.
- Ne treba da mi je vratiš, imam drugu.
Upeklo sunce, baštica okopana, cvetnice uživaju ponosne. Deda prolazi kroz dvorište, osmehuje se, onako, da se ne primeti.
Deda odavno okopava nebesku baštu, a ja, već u poodmaklim godinama, staračkim drhtavim rukama, motikicom okopavam, ovozemaljsku.
Gruzija - Batumi
1991. god.
Moj deda po ocu, mobilisan je u Prvom svetskom ratu od strane Austrougarske vojske. Zarobili su ga ruski vojnici i deportovali za Sibir. Uspeo je da se oslobodi i peške vrati u Pančevo posle kapitulacije Austrougarske. Iz Rusije je doneo sadnicu „Paulovnije“. Deda se oženio. Stara roditeljska kuća postala je tesna. Sazidao je novu kuču i tu je posadio sadnicu „Paulovnije“ koja je iznikla uz matično stablo. Obe su izrasle i nadvisile krov kuća. Bila su to dva jedinstvena stabla u Pančevu. Prolazile su godine, deca su odrasla, ženila su se i udavala, Stara i nova kuča orila se od veselih glasova unučadi... Deda je umro u proleće 1972.god.
Polako ulazim u park sa grupom turista, odjednom, poznati miris. Zastanem, podignem pogled ka ogromnoj krošnji drveta, „Paulovnija“. Taj miris, daleko od kuće, deda, ja posle mnogo godina, možda, na istom mestu!?
Kamenko nije Sizif – Branka Zeng
Osvrt na roman
Danila Marića – OKAMENJENA SUDBINA
Čitajući roman Okamenjena sudbin, Danila Marića, ne mogu da se ne osvrnem na veliki uticaj okruženja u kojem je Danilo Marić odrastao i stasao u čoveka širokog znanja i interesovanja. Danilo Marić, savršeno vlada svim tehnikama kako pisanja tako i načinom preživljavanja na kamenim predelima hercegovačkih vrleti. Kamen, Hercegovina, večna borba čoveka i kamena. Oteti od kamena i kamenom zaštititi mali komad zemlje, ishraniti sebe i porodicu. Izboriti se sa prirodom, da li je to moguće?
„Okamenjena sudbina“ je delo kojim kao na filmskom platnu pisac predstavlja gledaocu-čitaocu, panoramu predela i misli koje zaokupljuju Kamenka Bovana. Kamenko Bovan, najmlađi sin pokojnog Pero Bovan, odavno zna da njegova sudbina nije selo Kameno. Nema na čemu da opstane na sirotinji koju je otac teškim radom steko a još kada tu sirotinju treba deliti sa dva brata od kojih jedan ima porodicu i četiri čeljadi koje treba ishraniti. Muka je to, još je veća preživeti kao nosač na železničkoj stanici u Mostaru. Tu je i ljubav, prvo ona iskrena detinja a posle, još jača i strastvennija koja daje nadljudsku snagu da se savlada strah i da se ostane dosledan u svakom pogledu.
Kamenka i Kamenko, kao da ih je neka nevidljiva ruka povezala, od dve majke a ista ih svojim mlekom odhranila. Kamenkova majka bila je dojila Kamenki. Isto su mleko sisali, istu sudbinu delili, od malena svikli na težak rad i uvek nekako polu siti. Teška je unutrašnja borba koju vodi Kamenko sam sa sobom, kako, kako učiniti život podnošljivijim, kako osnovati porodicu na toj goleti, kako preživeti. Uprkos sudbini po cenu života, Kamenko odlučuje, napušta grad. Mnogo je mučnih misli koje muće glavnog junaka, Kamenka Bovana, njemu je Danilo Marić potčinio ovo kazivanje, najteža misao glavnog junaka je kako odabrati deo očevine a pritom ostati čovek i ne prigrabiti sebi najbolje na štetu onog kome je potrebnije. Biti pravedan i sačuvati čist obraz sebi i svojim naslednicima.
Zalazi Danilo Marić u dubine duše ljudskih sudbina, predstavlja ih do najsitnijih promisli, potstičući čitaoca da shvati borbu čoveka i kamena, čoveka i prirode. Ima li čovek snagu da nadvlada i potčini tu silu koja ima svoj plan ciklusnih ponavljanja, priroda... Pri deobi očevine, po predlogu najstarijeg brata, a po potvrdi seoskog glavara, Kamenko prihvati najlošiju trećinu, još je uslovi time da najstarijem bratu ostane najbolji deo. Svi se složiše sa tom Kamenkovom odlukom, a on stegnu srce svestan napora koji mu predstoji. Bez kuče, sa malom njivicom zaraslom u korov, kamenom pločom i pečinom. Muka, hercegovačka. Ali, mogučnost za budući zajednički život sa voljenom Kamenkom ipak ima nade. Ono što je, po mom rasuđivanju, kamen uzeo to je život na njemu nadoknadio zrelim razmišljanjem i logikom. Iz ničega stvoriti mnogo, uz pomoč bistre pameti i volje. I bi tako, uzeše se Kamenka i Kamenko, ne kamenu, od kamena dom osnovaše a ubrzo i umilno gugutanje sina prvenca oplemeni kamenu tišinu. Od dana kada se Kamenko iz vojske prevremena vratio u Kameno, kako bi oca sa bračom sahranio, prošlo je nekoliko godina. Teških ali i veselih, naročito onih poslednjih koje je na svom malom iskrčenom imanju proveo sa svojom izabranicom i njihovim sinom.
Danilo Marić, svojom književnim načinom do tančina prikazuje život svojih junaka i svojim pisanjem im odaje priznanje za istrajnost da kao kamen opstaju. Mada, kamen nikada u potpunosti ne savladaju. Nemaju svi sreću da poput Sizifa kamen do vrha izguraju a onda posustanu i tako stalno iznova svoju izdržljivost stavljaju na probu. Tako bi i sa Kamenkom i njegovom porodicom. U trenu priroda pomahnita i u svom ciklusnom ponavljanju vrati sve svoje od čoveka oduzeto, ili, promenjeno. Stušti se kamena bujica, u trenu promeni izgled kamenog imanja, tone i tone kamena zatrpaše ulaz pečine i ona posta grob, Kamenka i njegove porodice.
Ne mogu a da se ne osvrnem na reći Kamenkovog ujaka:
„Ove tri sijede glave ispred vas braće”, kad završi glavar otpočeo je ujak Petar i nastavio: „Bile su veoma zabrinute jer nisu mogle smisliti podjelu koja ne bi vrijeđala, a vi ste je našli, hvala vam Kamenko, Vladimire i Drago, hvala vam na mudrosti kojom ste nas i zatekli i obradovali. Pri diobama, najzadovoljnijeg na dijelu, narod kaže, u životu pratiće sreća i sve će mu ići za rukom. U ovoj, po mnogo čemu neobičnoj podjeli, veliku širokogrudnost iskazao je Kamenko, prihvatio je dio na kome se gotovo i ne može preživjeti, ali uzeo ga je da ne bi dopao Vladimirove djece, da ne pate djeca. Ovu njegovu dobrotu prepoznaće Gospod Bog i pomoći ga da svojim trudom napravi pristojan život, u kamenu i s kamenom, uvjeren sam, da će za deceniju Kamenko imati plodnije imanje nego njegova braća. U tome će mu pomoći njegove desnice, čista duša i Vladar neba i zemlje.”
Šta kazati posle svega? Ništa, nemo zastati ispred kamenog spomenika, pogled uputiti ka nebu i nemočno slegnuti ramenima.
„Okamenjena sudbina“ – Danila Mariće, predstavlja književno delo vredno čitanja, ono kao takvo predstavlja i važan istorijski dokaz o načinu života u vremenu kada naučno-tehnička dostignuča nisu imala uticaj na olakšanje života ljudi. Danas kada je nauka učinila vliki uticaj na ljudski život i na život same prirode, mogu samo da zaključim, zakonom prirode čovek nikada neće moći da upravlja. Priroda ne oprašta!
Branka Zeng,
u Pančevu,
04. 02. 2025. god.
KRAĐA I GREH - Branka Zeng
recenzija romana
Danilo Marić – ŽIVOT JE PONORNICA
Život je ponornica počinje poglavljem Siromaštvo. Takvim početkom romana, Danilo Marić svoje pisanje postavlja u viševremenski prostor. Prostor prošlosti i sadašnjosti gde glad i pothranjenost stoje nasuprot obilju trpeze koja isto tako donosi teške posledice. Oboljevanje je u oba slučaja moguće i odnosi mlade živote. Neravnoteža u ishrani uzima svoj danak, u današnje vreme kao i u prošlosti.
Danilo Marić dobro poznaje jezik i običaje vremena u kome se odvija priča, roman, Život je ponornica. Zapravo, to je karakteristika pisanja Danila Marića. Veliko iskustvo i znanje iz mnogih oblasti prenosi u svojim delima. Jasnim govorom i načinom pisanja pruža čitaocu priliku da proširi svoja saznanja, i doživi priču u potpunosti, tako reći kao da je i sam učesnik događaja. Osećaj radosti i nade u budućnost koja obećava, pre svega, hranu i udoban smeštaj. Tugu kad život okrene svoj tok i kada bol pritisne pleća. Sve je to prostrto pred čitaoca kao pejsaž koji preseca reka, reka koja ponire u mračnu kamenu utrobu koja može da produži život. Isto tako ona može svojim ponovnim rađanjem da prikaže ljudsku neljudskost. Neljudskost opravdanu pravednošču, sudije, bega koji daje, ali više uzima. Uzima snagu, mladost, uzima život kao zalog za poštenje, za datu reč.
Čitalac ima mogućnost da bira i može biti pristrasan, ali autor mora da sačuva neutralanost u odnosu na junake svog dela. Upravo to, neutralnost je svojstvena odlika u delima Danila Marića. Roman, Život je ponornica, Danila Marića je stavio pred veliko iskušenje. Međutim, on vešto prolazi kroz životna iskušenja svojih junaka. Beleži vremenski tok porodičnog života Sirotića, koji kao reka ponire u dubine njihovog nastajanja i propadanja. Život ponekad nije nagrada, Sirotići svoj život doživljavaju kao kaznu. Kaznu za greh, krađu. Može li roditelj, brat, nezainteresovano posmatrati lagano ali sigurno umiranje svoje dece, svojih roditelja, braće i sestara. Može li?
Život Sirotića je u vlasništvu bega Ljubovića. Ljudski život u ravni života stada, begovog blaga. Ljudski život bez prava na život, bez vrednosti. Ljudski život ili kazna za borbu da preživi. Kazna koju donosi reka, suzotoka pred kojom sve reči zaneme i misao prestaje da živi. Kazna!
Život, bez prava na život. Misao koja je pratila moje čitanje ove veoma potresne priče o životu ljudi u vreme begovske vlasti, nametnula mi je jedno univerzalno pitanje – da li je krađa uvek greh...
Dilema koja traje od prvog svesnog postupka pračoveka. Uzeti tuđe, ne radi ličnog bogatsva, ukrasti radi života. Da li je to greh? Da li je moglo drugčije, uvek postoje šanse da se postupi na više načina. U nekom trenutku um se zamrači i pogled ima samo jedan pravac. Ubiti glad, ubiti smrt koja otima neajačad, nedužne i nekrštene. Krađa, znao je Andrija Sirotić da je ukrasti ovcu od bega Ljubojevića greh, verovao mu je beg. Greh je prevariti i izigrati poverenje. Znala je to i Sava Sirotić, majka i žena, kao vučica pognula je glavu i svesno na sebe preuzela krivicu, greh. Sve bi podnela samo da joj porod preživi, sve pa i greh zbog krađe. Ali, da li je krađa, greh? Ko je zapravo grešan? Gladni Sirotići, ili prebogat beg Ljubojević? Čitam i razmišljam, koliko je teško živeti u obilju a biti gladan, da, paziti stado i gledati kako rođena deca umiru od gladi. Teško je u takvoj situaciji sačuvati poverenje, ostati dosledan begu koji zapravo brine o svom blagu, stadu i imanju. Život stada ispred života ljudi i njiohovog poroda. Beg poseduje pravo na život, on daje i uzima. Ima li on pravo na to? Milosrdnik, zapravo krvnik. Krađa i kazna bez prava pomilovanja, bez prava da se greh iskupi. Kajanje, da li je isto kajanje, begovo i Sirotića?
Beg brani svoje bogatstvo, Sirotići brane svoje pravo na život. Na koju stranu bi tas pravde trebao da prevagne. Pravda ne poznaje greh, ona poznaje kaznu za krađu i učinjeno zlo. Ako je greh ukrasti, da li je greh navesti svesno na krađu, da li je greh oduzeti život, a pritom ne biti kažnjen. Kako to da čovek sam sebi daje pravo da kažnjava, ima li pritom osećaj kajanja. Mnogo je pitanja na koja je teško dati odgovor, a pritom ostati dosledan, „ne ubij, ne kradi...“ Moja majka je nama deci govorila, „Ko tebe kamenom ti njega hlebom.“ Da je beg Ljubojević tako postupio posle prve krađe ovaca, da je pružio komad hleba gladnim Sirotićima, spasao bi sebe i gladnu porodicu nadolazečeg greha, krađe i kazne.
Autor romana Život je ponornica ne postavlja pitanje i ne daje odgovor, prepustio je to junacima svog romana. Životu koji teži trajanju, životu koji gubi bitku, životu koji ponire i nema snagu reke da se poput Feniksa ponovo rodi iz svog nestanka. Ostaje drhtaj nemog urlike vučice i vuka nad obezgavljenim prvencem... kazna za krađu... a greh...
Svesno učinjena krađa po zakonima Božijim prestavlja greh. Zakon prirode ne poznaje osećanje greha, zakon prirode teži održavanju vrste, žrtvovanju zarad poroda, preživljavanju i rađanju. Čovek, Bog, postavlja svoja pravila ponašanja i poštovanja tuđe imovine. Svesno učinjena nepravda, pokajanjem se ne može ispraviti. Greh je učiniti, ali isto tako i ne učiniti, u svakom slučaju cilj će biti promašen po merilima čoveka i crkve. Reskirati, zatvoriti oči pred zakonom Boga, prepustiti se kazni njegovoj, ali spasiti od gladne smrti, svoje, svoju krv, svoj porod. Iskušenje pred kojim se nalazi porodica Sirotić, je veliko. Ima li čovek stvoren po liku Božijem, i Bog, pravo da ih postavlja tako nemilosrdno. Ima li iko pravo da uskrati život i da li je zapravo to greh. Oduzeti život pre smrti, prisiliti na lagano umiranje. Kazniti gladnog zato što je nahranio svoju čeljad. Crkva, Bog, daje oprost za greh, krađu, a čovek? Živi u svojoj krvničkoj „pravednosti“, iskupljujući svoj greh bogatim darovima, gradi česme, zadužbine. Sirotići imaju samo svoja nejaka tela i slomljen duh, obavijen tugom. Imaju i greh, grešni su zbog svog stanja beznađa. Grešni su pred Bogom zbog svog očajanja. Grešni su zato što su se svojim postupkom, krađom ovaca suprostavili nametnutom iskušenju, nisu dopustili da nevina deca umru od neuhranjenosti, na bogatom begovom imanju.
Da li je krađa greh? Ostaje i dalje kao pitanje bez odgovora. Bog ne daje mogućnost kompromisa.
Branka Zeng,
U Pančevu, 10. 09. 2017.
