Странице

Приказивање постова са ознаком Aleksandra Mladenović. Прикажи све постове
Приказивање постова са ознаком Aleksandra Mladenović. Прикажи све постове

среда, 24. децембар 2014.

MOŽDA-SVE JE REKLO - Aleksandra Mladenović




















Možda smo mi,dušo,sve bliži, u dalji
možda smo nas dvoje sve tuđi, a svoji;
a možda i nismo, već nas tuku malji
kroz damare lude; možda tu postoji
       To što se razgori samo kad se sluti,
što se nije, žali, jednom nama snilo;
To mi ne poreci,To mi ne prećuti;
       Ne zbivši se sve se, među nama, zbilo.
Možda smo mi, dušo, jedno drugom smrti
možda smo nas dvoje sve samo ne ljudi
a možda i jesmo, već nam razum muti
Ta beskrajna varka, možda tu se budi
      To što uznosi nas samo dok se skriva
što nije i jeste jednom nama teklo.
Ne zbivši se, ipak, nek’ se nama zbiva,
     sad mi i prećuti. Možda-sve je reklo.


23.12.2014. Aleksandra  Mladenović

недеља, 6. април 2014.

ODA KРИЗИ.......Александра Младеновић

ODA КРИЗИ


Криза ме дрма када немам ‘леба,
опасно сам се црна на њега навукла…
Само једна дозица ‘леба ми треба,
јој, како бих се са њега и чиме свукла?

Панично ме тресе када немам кредита,
па просећи у бирое и шалтере трчим…
Одговарам дајте, шта год ме неко пита
и радо бих око гуше руке да им згрчим…

Лако је црвићу ког криза не ждере,
са удице сваке тај, уме да спадне…
Ал ‘тешко је људу, да банане бере,
са дрвета шљиве, а очи му гладне…

Ампутацијом образа можда се и спасе,
имунитет стиче одмах преко ноћи….
Док сви кризом копне, он цветаће, зна се,
хирургија само, ту, може му помоћи…..


Шта мени, па, може та кризетина нека?
Прљавој,без прашка, бар ми душа чиста..
Без ње никад не би еволуирала у човека,
већ чекала свој крај, к’о у тегли глиста..


Носиље смо вредне томе нема збора,
сваки дан по јаје на ваздуху и води…
Ти, ако си бољи, изађи из тог лавора,
кавез је на фарми пут коки ка слободи…

Само ме још плаши ума нашег криза,
благослов је прави, све ти вазда лепо..
Ни торањ у Пизи, већ у торњу Пиза,
будалама с дипломом да се дивим слепо…

Веле,пусти те кризе,ево новог чуда,
смислили су већу, свињогрип већ хара…
Крмачама светским поста тесна груда,
ма, док село гори нек’се чешља стара…

Немојте, тај вирус да преживим нећу,
нек’ остане песма лек за кризе мање…
На Балкану ,само запалићу му свећу,
зезнућу га-одо’ у друго агрегатно стање!

 А,Ви?

четвртак, 24. октобар 2013.

PTICA - Aleksandra Mladenović

Ima jedna ptica, u svom svetu sama.

Iz kaveza malog mile pesme peva,

o nadi, o letu, o lepom u nama,

svoje parče neba neumorno sneva.



Ta se ptica zove……, al’ to ne razume,

u kavezu malom svila svoj je dom.

Izašla bi preko, al’ kako, ne ume,

teško njenom srcu i nebu nad njom.



Pa se tešeć’ pita, kad umine poj:

„Kako li su sestre s’ one druge strane,

da l’ provode one k’o ja, život svoj,

il’ im neko lepše Sunce, tamo,grane?“



Samo Tvorac čuje njenog bića jade,

samo On razume da l’ je srećna, tužna,

i zašto joj tako tešku sudbu dade,

k’o zatvorenika ni kriva, ni dužna.



A svakim je časom lepša pesma njena,

u malenom oku nema iskre tuge.

Pa ponosno peva iz sna probuđena:

„U kavezu,to su one ptice druge!“



Ta je sreća bila vrlo kratkog veka,

u milosnom srcu k’o što uvek biva.

„Za sestrice mile, da l’ postoji leka?“-

zapita se ona, ni dužna, ni kriva.



Ima jedna ptica, u svom svetu sama.

Slobodna je, ali tužne pesme peva.

O žalosti sužnja, o ružnom u nama,

sad za svoje sestre parče neba sneva.