Странице

среда, 15. август 2018.

Munjevita inspiracija





Bljesak sećanja
slika trenutka
život u prolazu
ostavlja bore
na čelu duboke brazde
putokaz ka prošlosti
traži objašnjenje
legende u nastajanju
priču prenose usne
oko njih „smejalice“
oko oka iste prkose
suprostavljaju se
svim istinama
mkrlinama i svetlim danima
zbunjuju u susretu
drugog i sebe
odgovorom.

Posmatram iz daljine
drugim pogledom
razumem prošlo
i ovo sada nastalo
uticajem neposrednim
događanjem
neplanirano za budućnost
samo trenutnim sebičlukom
prouzrokovana sadašnjost
u svom trajanju
i svakodnevnom uzimanju.

Ostaju potisnuta
ljutnja
razočaranja
tuge...
Ostaju
dani oni ispred
ostaje želja
jedna po jedna do ispunjenja.

недеља, 01. јул 2018.

Za iskrene





Ostavila sam sebe
negde da odmorim
od ramova tuđih meirla
vrednosti i prestiža događaja
od značaja njima a meni
ništa...
Savijam svoje prave u krug
kako bi bile beskrajne
nedokučive za okvire
namete na ono što hoću
nemam nameru platiti
zarad beznačajanih
ni reč neću trošiti
u odbranu svojih namera.
Nije to inat
nije protest
tek mir koji posedujem
u sebi iz sebe odišem
nesebično za sve
za one koji postoje
takvi i nemaju stege
skrivene zamke za lov.
Iskrene retko ih vole
ali... ima i takvih...

петак, 15. јун 2018.

Možda





Rasipam vreme u nevreme
puštam da se rasprše reči
zaostaju spore, ujedaju,
razdiru misao o nepovratu
svom snagom podižem zid
zaustavljanja ili odbijanja
bez odjeka da utihnu.

Možda, ovde i sad beležim
ostatke svojih zamisli
ostrvo, okean, morsku pustoš
hridi, talase zapenušale, besne
hurije u odbrani ili napadu
nepoznatih zamaha ruke
u želji za spas iz osamljenosti.

Osvajam sebi pravo postojanja
tragova koji ostaju posle
svega uzimam komadić sebično
prisvajam to parće neba
da hranim smisao pogleda
kad podignem glavu da mogu
umor odmoriti, da mogu...

недеља, 03. јун 2018.

Zakletva





Ako ja skinem slike
i sve njih u reč pretvorim
kao ptice da lepršaju
u sveže jutro
ogrnem osmehe zabeležene
klikom fotoaparata
i vratim vreme odbeglo
iz ruke ispustiću naramak
pritiska od snage neizgovora
svih onih koji postoje
u uglovima nevidela
dnevne svetlosti.

Ako ispružim ruke
i svoje dlanove predam
pogledu gatare
izboranog vremešnog lika
iz priče starina upamti
poruku koju nosiš
u tamnom oku videčeš
sebe iz kletve otmi
i postani misao
u nečijem vremenu
zauzmi poziciju
vrednu odbrane.

Ako sam ja
iz reke izronila
odbačena sa grudi
rođene ulice
nevidela kunem se
svanućem dana neću
izgovoriti tajnu
od koje gradim
ovaj trenutak
ostavljam umesto
slike reč
i ovaj stih.

четвртак, 17. мај 2018.

Zaboravim, pamtim, zaboravim...





Sakupljam trenutka prosutih dana
u reku prosipam svoje i tuđe reći
iz ljutnje razbijene u tugu pretočene
nepovratne suze i gnev da izbrišem.

Prebiram kao zrnevlje da pripremam
jelo koje će hrana gladnim biti i nemam
vremena da pogled odmorim u oku
iskricu osmeha čuvam da reč začinim.

Sa dlana pružam onih nekoliko zrna
svetlosti u danima koja snagu daje
dalje dok idem da mogu videti
put bez spoticanja, može li biti?

Zagonetka u jutru odgonetka u većeri
u noći rosnoj pesma slavuja budi uvek
s novom nadom se javlja i želja ostaje
do ispunjenja i krug se nastavlja...