Moj video

Loading...

Странице

петак, 15. јун 2018.

Možda





Rasipam vreme u nevreme
puštam da se rasprše reči
zaostaju spore, ujedaju,
razdiru misao o nepovratu
svom snagom podižem zid
zaustavljanja ili odbijanja
bez odjeka da utihnu.

Možda, ovde i sad beležim
ostatke svojih zamisli
ostrvo, okean, morsku pustoš
hridi, talase zapenušale, besne
hurije u odbrani ili napadu
nepoznatih zamaha ruke
u želji za spas iz osamljenosti.

Osvajam sebi pravo postojanja
tragova koji ostaju posle
svega uzimam komadić sebično
prisvajam to parće neba
da hranim smisao pogleda
kad podignem glavu da mogu
umor odmoriti, da mogu...

недеља, 03. јун 2018.

Zakletva





Ako ja skinem slike
i sve njih u reč pretvorim
kao ptice da lepršaju
u sveže jutro
ogrnem osmehe zabeležene
klikom fotoaparata
i vratim vreme odbeglo
iz ruke ispustiću naramak
pritiska od snage neizgovora
svih onih koji postoje
u uglovima nevidela
dnevne svetlosti.

Ako ispružim ruke
i svoje dlanove predam
pogledu gatare
izboranog vremešnog lika
iz priče starina upamti
poruku koju nosiš
u tamnom oku videčeš
sebe iz kletve otmi
i postani misao
u nečijem vremenu
zauzmi poziciju
vrednu odbrane.

Ako sam ja
iz reke izronila
odbačena sa grudi
rođene ulice
nevidela kunem se
svanućem dana neću
izgovoriti tajnu
od koje gradim
ovaj trenutak
ostavljam umesto
slike reč
i ovaj stih.

четвртак, 17. мај 2018.

Zaboravim, pamtim, zaboravim...





Sakupljam trenutka prosutih dana
u reku prosipam svoje i tuđe reći
iz ljutnje razbijene u tugu pretočene
nepovratne suze i gnev da izbrišem.

Prebiram kao zrnevlje da pripremam
jelo koje će hrana gladnim biti i nemam
vremena da pogled odmorim u oku
iskricu osmeha čuvam da reč začinim.

Sa dlana pružam onih nekoliko zrna
svetlosti u danima koja snagu daje
dalje dok idem da mogu videti
put bez spoticanja, može li biti?

Zagonetka u jutru odgonetka u većeri
u noći rosnoj pesma slavuja budi uvek
s novom nadom se javlja i želja ostaje
do ispunjenja i krug se nastavlja...

понедељак, 16. април 2018.

16. 04. 2018.





Jauk vetra u krošnji jabuke
otkida latice bele lepršave
cvetove nezametnute plodove
ostavlja prazne peteljke.

Košava od Jorgovana plavim
se zakitila u rever cvet zadenula
prkosi mirisi usahli bez sunca
ni pćela zuj huk vetra da razgoni.

Podne odlazi oblacima modrim
okrećem leđa pod teretom sumornog
dana umornim korakom idem
put prepoznajem u pravcu zalaska...

субота, 24. март 2018.

Prazni dlanovi





Imam ovo neviđeno u meni
nepresušne kapljice poteruše
nemirne u stalnom pokretu
potiru nesklad i grade, grade,
novo iz ništavila otimaju
buđenje u novom danu
sa novom nadom druguju.

Imam hiljadu sunca u pogledu
osmehu i rečima poklonjenim
darovima obasipana nepovratnim
tragom ostavljenim uspomenama
ogrnem se u hladnom danu
obraz naslonim na okno
a pogled sakrijem trepavicama.

Imam ovo sada pomalo umorno
traje i prolazi ili to ja nestajem
dok vreme stoji postojano neumitno
obeleženo jednim postojanjem
iz korena nepokretnog rasejano
seme klicu nove misli stvara
za sutra za novo buđenje u stihu.