Moj video

Loading...

Странице

понедељак, 16. април 2018.

16. 04. 2018.





Jauk vetra u krošnji jabuke
otkida latice bele lepršave
cvetove nezametnute plodove
ostavlja prazne peteljke.

Košava od Jorgovana plavim
se zakitila u rever cvet zadenula
prkosi mirisi usahli bez sunca
ni pćela zuj huk vetra da razgoni.

Podne odlazi oblacima modrim
okrećem leđa pod teretom sumornog
dana umornim korakom idem
put prepoznajem u pravcu zalaska...

субота, 24. март 2018.

Prazni dlanovi





Imam ovo neviđeno u meni
nepresušne kapljice poteruše
nemirne u stalnom pokretu
potiru nesklad i grade, grade,
novo iz ništavila otimaju
buđenje u novom danu
sa novom nadom druguju.

Imam hiljadu sunca u pogledu
osmehu i rečima poklonjenim
darovima obasipana nepovratnim
tragom ostavljenim uspomenama
ogrnem se u hladnom danu
obraz naslonim na okno
a pogled sakrijem trepavicama.

Imam ovo sada pomalo umorno
traje i prolazi ili to ja nestajem
dok vreme stoji postojano neumitno
obeleženo jednim postojanjem
iz korena nepokretnog rasejano
seme klicu nove misli stvara
za sutra za novo buđenje u stihu.

субота, 10. март 2018.

Ja protiv vetra





Obeležim svaku stranicu, znakom,
da prepoznam kada se vratim.
Kao pečat svog postojanja, na mestu
gde zastanem dah da osnažim.
I čitam uvek ista slova, u novom
redosledu imaju novi smisao.
Odstojanje vremensko daje sliku,
zaboravom ogrnuta platnom sivila.
Izgleda nepoznata mi likom, ali znam,
viđena jeste, doživljena u drugom osećanju.
Nisam ja nova, nisam ni ona od pre,
ona sam što sam od roditelja ponela.
Genetski naramak na ramenima pognutim,
dar kao teret postoji da ne posustanem.
U beloj pustinji pod plavetnim nebom,
svetlucavi odsjaj, titraj blistavih perli,
priziva, i ruke, odbacuju nepotrebno.
Lagano, bezlično, neiskreno, s osmehom,
mogu podneti sve što ponesoh i ono,
ono što mi nalik je poklonu dato.
Zato, obeležim belinu zapisom,
za sebe, za vreme, za povratak.

субота, 24. фебруар 2018.

Jedna zimska





Prozorsko okno
platno slikara
belina izazova
između
svetla i mraka
siva
sredina smiraja
uzburkanih talasa
pod ledom tišina
narušena
izaziva pucanje
kamen
namerno bačena
reč razbija sklad
mrzlih rezbarija
toplinom daha.

понедељак, 12. фебруар 2018.

Oblik





Sve su reke utoke
dalekih okeana
oblaka belih
crnih uragana.

Sve ruke teže
ka ruci nečijoj
ramenu nekom
toplom dlanu.

Oko bi svako
pogledati htelo
mio lik
na usnama osmeh.

Život od plača
do smeha ide
taj krug neminovni
nema kraja.

Privid smo trena
postojanja svog
k'o kap vode
menjamo oblik.

Utoke jesmo
mislima nekom
u našim jesu drugi
kad jesmo i nismo više.