Странице

уторак, 24. новембар 2020.

НАШИ У АЛМИ - кратке приче

Ана Ђурић Марјановић
       СЕЋАЊА

Свако има своју причу, понекад тужну, понекад светлу.
       Дани пролазе носећи са собом сећања.
    Некада их дубоко закопамо мислећи да одложена у џепу старог капута који више никада нећемо обући, ту буду сигурна, заборављена.
      Али сећања измиле као цврчци с пролећа, ненајављено, непозвано и не треба их се плашити.
      Понекад као со на рану заболе, понекад донесу олакшање.
      Ту су, куцкају у нама као стари будилник на зиду успомена.
 
      Светлана Нешић
      РЕЧИ
 
     Расуте речи.
    Троше се, нестају. Прикупљам трагове што су остали. Покушавам да их сложим, преметнем и створим јединствено значење.
    Оно што светли када је свуда мрак.
 
     Станка Спремо
     СТАРА СИНГЕРИЦА
 
    Не знам зашто, али деси ми се често да сањам или ми дође пред очи онај наш таван, гдје смо се сестра и ја играле поред старе „Сингерице“. Та сингерица је бил у нашој породици већ другу или трећу генерацију, нисам сигурна, и не знам зашто, прирасла ми је за срце. Једва сам чекала да мало порастем, па да учим да шијем на њој. Имал је лијепу црну боју, широку папучицу коју нисам могла да дохватим, осим ако се мало не спустим са столице, на коју сам сједал покушавајући да имитирам маму, како она то стручно и зналачки ради. Највише ми се допадао онај дио са стране, колут, што се руком окреће па се игл помијера горе-доље и повлачи конац, како је то мени дјеловал чудновата справа. А тек онај натпис испод стола, написан великим и крупним словима „SINGER“. Право умјетничко дјело. Није нам било дозвољено да је дирамо, Ћли одувијек сам маштала да буде моја, па сам крадом у договору са сестром истраживала по њој, онолико колико се могло, а да се ништа не примијети. Али не дочеках то. Десио се онај глупи рат, машина и таван су остали некоме другоме, али ја и дан-данас гледам те машине у нади да ћу пронаћи бш ту моју, па да нешто сашијем на њој и остварим своју дјетињу жељу.
 
     Зоран Тодор
     НИЧИЈИ ПСИ
 
   И овог слепог јутра, по навици, запушач са црвеном звездом са ноћас начете зелене флаше Хајнекен пива, шаком утискујем у чело.
    Магла је напољу тешка и густа.
  Под теретом пуцају прозорска стакла, док из куцаних редова тек написане приче допиру неуједначени звуци окаснеле журке и намећу ми дилему, да ли је тај детаљ заиста неопходан причи о изгладнелом чопору ничијих паса који кроз зидове станова у приземљу режећи, јуре према центру.
 


среда, 21. октобар 2020.

Nekada beše...

 


 

Menjam se, ruše mi temelje

tradicija niskih ušorenih kuća

banatskih pokrivenih biber crepom

i čuvarkuća rascvetana pod vrelim suncem.

 

Nestajem, pod pritiskom brze gradnje

spratnice ogoljene bezdušno gutaju

u uglu bašte žbun racvetanih zimskih ruža

mirišu nekako oporo, poslednji put.

 

Udišem, nestajući miris detinjstva

mladosti i uspomena ove zadnje jeseni

lutam u nadi zaboravljene muškatle

na kibic fensteru, možda ću videti.

  

Sliku, da ponesem u diši da traje

dok neonka razbija tamu sobe

kao grad gubim svoj lik u magli

radujem se oslabljenom vidu.

 

Sada, mogu da gradim onaj stari

ponesen u srcu dana kada rađanje

najavih plaćem, isto tako i početak

umiranja koje će zvona objaviti.

 

Nisam više onaj stari nastao od paora

i gospode, sada sam samo grad i život

koji se živi van sokaka iza zaključanih

vrata na ulazu interfon, a beše...

 

Da, beše nekada kera, ona mala crna ili bela

pulin, lajava, kada neko otvori kapidžik

il' proviri kroz tarabu, pocrnelu od vremena

Da, sve to beše... Kako god, grad i dalje živi!

уторак, 01. септембар 2020.

Snaga reći – Branka Zeng

 



 

Osvrt na „Okreni se gde sunce greje“ Ljiljane Milosavljević

 

Prosipamo reč, u nameri da svoju misao, osećanja, izrazimo. Govorimo belini papira, ili kako je to sada praktičnije, svetlucanju monitora. Čuvamo zapise, uspomene, u zaboravljenim kutijama, izviru u nevoljnim trenucima. Imamo  samo sebe, i dug pristigao na naplatu, dug ljubavi pružene ili je to obaveza života za život. Kako god bilo, zatiče nas nepripremljene, možda ponešto i znamo ali iz priče drugih, lično iskustvo je sasvim druga slika. Postavljamo se kao zaštitnici svojih najmilijih, stavljamo sebe na prve linije svakodnevne borbe, rata koji je unapred izgubljen, samo što još nismo svesni da je kapitulacija potpisana, jedino je njen datum neizvestan, nepoznat. Noć, tu  dugu neprolaznu tamu živimo, dok dan proleti kao ptica kraj prozora.

 

Šeststo pet dana, šeststo pet noći, naplate, posisanog majčinog mleka. Tuge i revolta, nemoći da se u svakom trenutku postupi na pravi način. Pritisnuta godinama, životom koji prolazi kraj nje, Ljiljana Milosavljević živi za svaku kaplicu znoja koji je njenu majku oblio dok je ogajala svoju decu, sina i ćerku. Sve te godina ubrzano promiču kroz sećanja njene majke, ljudi, imena, događaji, i sve to u jendom košmarnom ringišpilu koji se nepredviđeno okreće, menjajući smer. Kako izdržati i pravedno postupiti, pritiska i majku i čerku. Majka nesvesna, tek u nekim trenucima vrati se stvarnosti, ćerka, pritisnuta realnošću, bori se sa nevidljivim i nepredvidiljivim neprijateljem koji joj otima majčinu nekada zdravu i jaku pamet. „Okreni se gde sunce greje, ne gledaj gde kiša pada“ izbijaju misli u rečima starice, poruka, proživljenog teškog života. Jedino sunce koje Ljiljani Milosavljević tih šeststo pet dana jeste reč, ona reč koja ostaje zapisana i koja daje snagu da se preživi noć i dočeka dan.

 

Čitala sam zapise Ljiljne Milosavljević, tih dana dok je trajala borba unapred izgubljenog rata, čitala sam ih i posle kada se dvoumila da li da ih ukoriči, da im da oblik književnog dela. Pročitala sam ih, ukoričene, „Okreni se gde sunce greje“ odzvanja mi u mislima, i nemam suze u očima, ne, nije to ni tuga. U pitanju je jedano duboko osećanje koje je teško pravilno protumačiti. Zapravo pitam se, koliko snage ima u osobi koja šeststo pet dana i noći bije bitku sa životom, izgubi rat ali, na svojim ramenima iznese pobedu nad iskušenjima koja je uspešno savladala a iznad svega, sačuvala sebe, vratila duga svog rođenja i pokazala veliko čovekoljublje.

 

„Okreni se gde sunce greje“ je književni dokument vredan pažnje, možda i kao priručnik za one koji će se možda jednog dana obreti u sličnoj situaciji, neiskusni i nepripremljeni da roditelju treba da budu roditelj. Svi mi na početku smo u pelenam, poneki na kraju... mnogi toga nećemo biti svesni, deca, u međuvremenu odrasli i već u pododmaklim godinama, teško prihvataju činjenicu da se uloge menjaju... 

уторак, 07. јул 2020.

Na Ivanjdan, 2020.




Danas, raspletem zapetljano
zeleno granje, svijem na grudi
sklopljenih ruku, pogunute glave,
u nemoj molitvi, razgolim dušu.

Za zdravlje, za ljubav, za život,
onima kojih nema više, uputim molbu,
brinite za nas i odbranite nas, od zla i sujete,
poljubim Ivanjsko cveće, ispleteno u venac.

Vernik i paganin, ateista, rastrgana u vremenu
upirem pogled ka visinama, zaustavljam se u rečima,
verom da dobro, kao i Sunce posle kiše, mora ponovo
nastaviti krug, da li ću biti u njemu, ili ne, njega će biti.

Danas, ostavljam sve svoje zablude u kutiju uspomena,
postavljam nove temelje za zakasneli početak,
Možda, kada prospem sve zrnevlje, godinama čuvano,
nova će livada cvetana osvanuti na belom platnu.

субота, 06. јун 2020.

Drago mi je da nisu svi poput vas




Zagledani u svoj mali svet
ogrnuti svilenim plaštom
slepi za jednostavnost
za znanje koje ne mogu sagledati
upiru svojim prstom ka uništenju
vrednosti koje traju i misli
koje teže višim ciljevima.
Ako je vreme prošlo ljudskosti i znanja
odreknite se naučnika na čijem znanju
počiva sadašnjost, odreknite se svih udobnosti
i tog vašeg svilenog plašta
goli pretvorićete se u ljudsku nulu
nemorala i neznanja.
Marionete ste tek materijalnog dobitka
prazni i ništavni otići će te u zaborav
ili tek bićete primer kakav čovek ne treba biti!