Branka Zeng - Motikica

 

Motikica

 

- Deda daj mi onu tvoju malu motikicu.

- Šta će ti?

- Vidi kolika je trava u baštici.

- Evo.

Nekako ljutito mi je pruža.

- Ne treba da mi je vratiš, imam drugu.

Upeklo sunce, baštica okopana, cvetnice uživaju ponosne. Deda prolazi kroz dvorište, osmehuje se, onako, da se ne primeti.

Deda odavno okopava nebesku baštu, a ja, već u poodmaklim godinama, staračkim drhtavim rukama, motikicom okopavam, ovozemaljsku.

 

Branka Zeng - Gruzija -Batumi

 

Gruzija - Batumi

1991. god.

 

Moj deda po ocu, mobilisan je u Prvom svetskom ratu od strane Austrougarske vojske. Zarobili su ga ruski vojnici i deportovali za Sibir. Uspeo je da se oslobodi i peške vrati u Pančevo posle kapitulacije Austrougarske. Iz Rusije je doneo sadnicu „Paulovnije“. Deda se oženio. Stara roditeljska kuća postala je tesna.  Sazidao je novu kuču i tu je posadio sadnicu „Paulovnije“ koja je iznikla uz matično stablo. Obe su izrasle i nadvisile krov kuća. Bila su to dva jedinstvena stabla u Pančevu. Prolazile su godine, deca su odrasla, ženila su se i udavala, Stara i nova kuča orila se od veselih glasova unučadi... Deda je umro u proleće 1972.god.

Polako ulazim u park sa grupom turista, odjednom, poznati miris. Zastanem, podignem pogled ka ogromnoj krošnji drveta, „Paulovnija“. Taj miris, daleko od kuće, deda, ja posle mnogo godina, možda, na istom mestu!?  

 

Branka Zeng - Godine

 

Godine

 

Mnogo je prošlosti u mojoj sadašnjosti.

Ko je ko i kome je ko?-Branka Zeng

 

 

Malo o značenju reči, drug/drugarica, prijatelj/prijateljica, poznanik/poznanica, komšija/komšinica, što mi na pamet pade komšija/komšinica, ima nečeg u svemu tome. U svakom od ovih naziva može da se krije i drugačiji odnos a i ne mora. Sve zavisi kako ko posmatra i kako se ko gleda, pogrešan utisak je velika mogućnost. A to što često drugi znaju mnogo bolje i više o nama, to je zato što nemaju dovoljno informacija od nas samih, mi ne pričamo a oni i ne pitaju. Ih, da pitaju ne bi mogli da stvaraju priču, ko smo mi „neznani“ da im uskratimo zadovoljstvo življenja tuđeg života, ili dopunjavanje i zadovoljavanje ega, „Ona/on, je moja/moj prijateljica/prijatelj, ma da ona/on, to onako kao nije, ali ja ti kažem da jeste.“   

 

Na neki čudan i neobjašnjiv način dobih prijatelja, a sama postadoh prijateljica. U svakodnevnoj konverzaciji reč, prijatelj/prijateljica, ima dvojako značenje. Kada predstavljate nekoga kao prijatelja, moguće je da ćete ostaviti utisak da vam je dotična osoba ljubavnik, a kada bivate predstavljeni kao prijateljica, ni ne sluteći možete dobiti status ljubavnice, dotične osobe. Ako je kojim slučajem dotična osoba ženskog pola, eto dodatne komplikacije, lako je moguće da krene priča o lezbijskom odnosu i gajenju simpatija prema istom polu.

Desi li se da neko iz kruga osoba sa kojima se viđate, sarađujete, učestvujete na raznim manifestacijama, počne da širi priču kako ste mu prijateljica i kako ste mu veoma dragi. Još kada to potkrepljuje nekim sitnim pažnjama kad god to može biti zapaženo od strane zajedničkih poznanika . Eto prilike ili mogućnosti da postanete nekome „nešto“ a da ni sami ne znate da ste to postali. Što ste postali, manje više ali ima tu još niz komplikacija.

 

Setih se, bilo je to davno, davno, na jednom skupu, neki kongres ili šta već, ne sećam se povoda. Jedan sredovečni gospodin sedeo je pored mene za stolom i upita me: „Da li imate prijatelja?“ Pogledam ga i odgovorim: „Imam, imam, puno prijatelja.“ On me nekako čudno pogledao, tada nisam o tome razmišljala, ali setih se kasnije… Eto nisam ni znala…

 

I tako jednog dana, saznadoh od prijateljice, smeškam se sada i razmišljam kako nazvati osobu, neovisno od toga kog je pola, koju srećeš povremeno podeliš neku novost ili promenu u životu a nije ti poznanica a nije ni prijateljica. Mislim poznanicu srećeš onako slučajno, razmeniš pozdrav i poneku neobaveznu reč, prijateljica je… Ali dobro neka bude prijateljica, da nazove ona mene i sva srećna. Srećna zbog mene a ja nemam pojma da sam srećna. Srećna zato što imam prijatelja, pa kada ga imam što joj nisam javila. Moje iznenađenje je protumačila pravdanjem, negiranje mog novog statusa, snebivanjem… da ne nabrajam, shvatila sam u toku razgovora da se ja tu ništa i ne pitam. Stvar je takva kakva je i šta imam da se foliram, što bi klinci kazali. Dakle, imam prijatelja za koga ja mislim da je moj prijatelj, ali ne znam da je on zapravo moj ljubavnik. Ako je to tako pomislim, a šta on, taj moj prijatelj misli o svemu tome. E dragi moji, on je mislio ili zamisli da sam njegova ljubavnica, to jest prijateljica, možda obrnutim redom ali sve je to u ovom slučaju isto. Tako sam saznala da živim duplim životom, ko zna možda i troduplim, ili…  

 

Kako god bilo živimo svoje živote onako kako živimo, a to kako živimo, znaju drugi mnogo bolje od nas samih. Ako ste slučajno u dilemi u kakvom ste odnosu u odnosu sa osobama iz Vašeg okruženja, nemojte da brinete, blagovremeno će te biti obavešteni… Ja tek toliko…

 

 

U Pančevu, dana 10. 03. 2012. 

Tetka Maca

Pritisnule su je godine, povila se pod njihovim teretom malena starica. Prolazi sokakom pognute glave povezane cicanom maramom. Klimne glavom komšinicama koje su se na ćošku okupile da razmene jutarnje abrove. Čim odmakne, tek toliko da ne čuje šta pričaju one o njoj raspredu a sve kao znaju nešto.

Tetka Maca nije imala vremena za te priče, tračarije nju nisu zanimale. Živela je sama u malenoj kućici, bila je obrasla ladoležom. Taraba pocrnela od starosti, kao da je izrasla iz starog belog duda a on zakrčio korenjem trotoar izdigao kaldrmu napravivši mali brežuljak obrastao travom. A iza te crne tarabe razbaškarile su se najslađe jagode i mali voćnjak. Kućica u kojoj je tetka Maca živela bila je kao iz bajke, malena a krov od starog biber crepa prekrila je mahovina i čuvarkuća. Odrastao čovek srednjeg rasta morao bi u njoj da ide pognut. Bila je tu i jedna šupa i kokošinjac, sve je to bilo minijaturno. Deca iz ulice su se plašila tetka Mace. Ali taj strah je i imao svoj dobar razlog, zapravo i nije… Kad jagode zamirišu od zrelosti, okuraže se maleni pa se provuku kroz tarabu i eto vike… grdi tetka Maca, grdi onako malena ali ne zato što je dete pojelo nekoliko jagoda, grdi što gazi po čokotima i kida nezrele… a dudinje kada sazru to je bila prava muka sačuvati. Imala je malu penziju, zapravo to i nije bila penzija.

Udala se sirota za bogatog, uzeli se iz ljubavi… svekrvi krivo, treba miraz da donese snaja a ona… ništa, samo sebe i svoje vredne ruke, a stomak što se kaže do nosa… sirota i još rodi ćerku da imanje zet odnese… Otera je svekrva, dete joj ne dade ni na prvi podoj. A on, muž pognuo glavu pred majkom… dadoše joj tu malenu kućicu sa okućnicom da ima gde da živi, tek da ne kažu kako su je izbacili na ulicu i neku malenu svotu novca da ima od čega plaćati struju i tako za hleb… Tugu je jadna skrila u oku a ruke vredne zaposli u bašti i oko živine. Bilo je jaja, voća i tako ponešto iz bašte. Pekla je rakiju, dudovaču. Nosila je na pijac a prodavala je i kod kuće. Nije trošila vreme na razgovore, kaži šta želiš, plati i idi… Njena povučenost bila je povod za razne priče o njoj. Nikada nije govorila o sebi i svojoj nesreći, tek ponekad kada bi došla kod nas, volela je dođe i donese činijicu jagoda ili nekog drugog voća. To je sve u našem komšiluku čudilo, ona je samo sa mojom mamom pričala pa čak bi i kafom je ponudila. Retko je spominjala ćerku koja je bila vršnjakinja moje mame. Inače ćerka se dobro udala za jednog imućnog advokata, nije posećivala majku ali bi joj povremeno dala koju paru da joj malo pomogne, uglavnom kada bi je videla na pijaci. Ponosna je bila tetka Maca, nije htela da uzme novac… više od novca njoj je trebala ćerkina pažnja.

Uskrs, brat i ja sa korpicom u ruci uvek smo išli kod tetka Mace da nam da farbano jaje. Pokucali bi na vrata a ona bi izašla sa ukrašenim tanjirom na kome su bila šarena jaja, uzeli bi po jedno… „Eto vama  dvoma, i drugoj deci da imam dati…“. Druga deca nisu dolazila, bojala su se tetka Mace… malene pogrbljene bakice, nisu znali koliko je u njenim oborenim očima bilo ljubavi skrivene patnjom.

Umrla je jedne zime, tiho je otišla. Ćerka je kuću prodala bračnom paru iz Idvora, kupili su je za sebe i sina a i da bi bili bliže svojoj ćerki. Posekli su dud i na mestu gde su se kočoperile mirisne jagode, sazidali su veliku kuću. Od tetka Macine kućice napravili su kokošinjac… Nema više starog komšiluka ni pocrnele tarabe, moje su kose srebrom prošarane ali Uskrs je dan kada se meni vraćaju sećanja na malenu staricu…

                                                                                             

Ta ljubav

Budi se... onako kao što u prelazu noći, poj bunovnih ptica doziva dan. Otvara dušu svojim sjajem neumorna u svojoj prolaznosti, ostavljajući tragove ispisane u borama izazvanih osmehom ili... U svakom slučaju ona je ta koja pokreće i boji zoru rađanja novog. Stvara iz nepostojanja, nevidljivog oblika, nešto poput iluzije a ipak stvarno, opipljivo, vidljivo u oku punom iskrica.

Vidljiva je bila u trenutku, osetila sam je u tvom dodiru, dahu... razlivena u jutarnjoj izmaglici, koja je napuštala sobu... ili sam to bila ja… u odlasku...