Недосликани гавран
Илија Шаула има изузетан дар да у првом моменту збуни,
наслов збирке поезије Жена у мени или Ја у
жени, као да намерно асоцира на еротску поезију, додуше провлачи се она у појединим
песмама. Заоденута, помало срамежљива, Драга
Нивес, или разголићена, бестидна, Давид
и Вучица, или као у песми Желио сам да
те љубим, тренутак неусаглашених жеља доведен до пародије на лични рачун. Међутим то је заправо игра песника који према животу
а првенствено према љубави, жени, има пуно
поштовања. Жена, и љубав према њој даје смисао животу. А живот је тајна коју песник
жели да разоткрије, поезија је његова снага која се храни том љубављу која је свуда
око нас, а Илија Шаула зна како да је правилно усмери и како да је пренесе до читаоца.
Анина соба је веома занимљива због игре речи,
песник почиње песму у првом лицу,
У мојој соби спавају птице,
у грудима ми небеска соба.
али убрзо од главног лика он постаје
слушалац који чује речи и…
Примјетила сам,
када су са мном у соби,
довољно је да помислим
да ми сједну на раме
и оне су то већ урадиле.
…слаже
их Илија у стихове, и гле нису то песникови
стихови, то је стиховни запис, монолог жене, Ана проговара кроз Илијине стихове.
Жена у мени или
Ја у жени, наслов који добија потпуни
смисао након читања Анина соба. Песник
жели да разуме начин размишљања жене, и зна да је веома тешко допрети до тих тананих
нити које чине суштину душе тог јединственог људског бића.
Некад, пожелим да моја соба
има прозоре,
а онда сам схватила
да ми нису потребни,
јер свеједно видим ван те собе
а спознала сам да се из вана
не може видети унутрашњост моје собе.
Оно што песник жели је да провири у унутрашњост те собе, да сазна шта крије, или чува, и шта то даје снага жени из које
она црпи тако велику моћ. И није њему то битно да би жену покорио, напротив, он
жели да жени да достојанствено место не само у свом књижевном стварању,већ да цео
свет заправо буде Анина соба.
Вољела бих да се настаним вјечно у ту собу
заједно са птицама
и да собујемо у нашој соби
оковане божанском љубављу.
Љубав је извор свег стварања, љубав према земљи на којој
је оставио трагове првих корака. Љубав према жени, мајци чије је откуцаје срца понео
у живот који га није поштедео бола, који му није угасио љубав према Човеку! Песма
Отписани даје потврду колико има снаге
а долази из жеље да се превазиђу патње, и упркос бола да се иде даље.
Немамо клетву.
У срцу нам је молитва
блага,усрдна, трајна.
Крчимо пут пјесми,
пут повратка.
Кад не би постојала жена коју волим, размишља песник…
Кад не би постојало разочарење,
љубав би била вјечна,
кад не би постојали завети
љубав би била слободна,
кад не би постојала вјерност
љубав би била неискрена,
кад не би постојала жена коју волим,
не би постојала ни љубав.
У песми Разумјевање,као
да жели својим мислима да заштити, пружи ослонац, далекој а ипак блиској жени чије
се име … римује са Кордун.
Ти си једна од ретких о којој размишљам
на другачији начин
за разлику од оних које ми се
само физички допадају,
ти си нешто посебно
о теби би да бринем, да се питам гдје си,
Вечна ватра која живи у срцу песника, жена и Кордун или
Кордун и жена, небитно… две љубави су као писмо, Дјевојци из мога краја.
Волио бих ти написати писмо
из којег биосјетила мој уздах
у јутру мог буђења. Желим да на крају тог
писма
не стоје ријечи
„Волим те“
и
„Не могу без тебе“
већ само једно ♥.
Симбол љубави,
као врата вјечности
иза којих су
предели мојих жеља.
Испреплетале су се Илијине љубави у стиховима, једна другу
сустижу и допуњују. А он, песник пише, Остала
си у мени. Немам дилему ко је то остао у души песника, остала је она, жена и
она родна груда која дише Илијиним плућима.
Остала си затиснута
негдје у сјечањима
док дрхтави пејзаж
покушава оживјети
слике сна
и залутала обећања.
Остају на песниковом путу стихови, у које одева своја сећања
и надања. Остају као трагови којима се може увек вратити, они су као светло које
се види у мраку на прозору куће која чува искреност и топлину загрљаја драгих особа.
И она је ту, она, Носталгија,јавља се
да би нагласила своју снагу, увек је присутна а нарочито у тренуцима када осети
опасност пред заборавом. Јавља се и тера песника да размишља о њој,
Чуо сам неке људе да причају
о тој Носталгији,
Чуо је, али није је осетио, била је далеко од њега. Чекала
је своје време, а оно је имало свој ток. Протицало је и песника је неосетно довело
до ње, Носталгије,
Ето, зауставих се код те носталгије,
и не знам, не знам тачно
је л’ то нека чежња
је л’ то бол за нечим,
не знам да л’ је то јад ил’ мука?
Све помишљам да л’ се ради о некој љубави?
та
реч која у себи има све оно што песника чврсто држи и не дозвољава да заборави,
ма колико год да сећања боле она су ту, понека драга, а понека изазивају тугу, можда
и бес, ипак он чува ту Носталгију као непроцењиво благо, љубав!
Код мене љубав значи светињу,
Ово је књига љубавне поезије, а љубав је песникова тајна
коју чува у својој души, он жели бити слободан и мисли да је слободан, али ако је
слободан зар би било носталгије.
Бога ми слободан сам
али некако, као да ми је тјесно у мени самом,
Стеже своје ланце та дама, Носталгија, привија се уз песника.
Неда да се отуђи ма колико далеко отишао, она је његов верни пратилац.
Можда је то та чежња,
па, ако је носталгија дио те моје чежње,
нека је!
Изазове она и понеку сузу, и осмех зна да пробуди. И ту
су песник и она заједно…
У чекању све прође.
Вријеме мине.
Вријеме мине.
Вријеме… мине.
Да, Вријеме… мине.
Нове се зоре буде, и Сунце своју топлоту дарује онима који знају да приме даровање.
Од стиха до стиха, протеже се љубав као плодно поље за
нови живот. Љубав Човека према свему што га окружује, и чини га потпуним а то је
Жена у мени или ја у жени!
Пажљивим читањем поезије Илије Шауле, открива се озбиљност
којом он прилази сваком написаном стиху. Дубоко размишљање о животу који живи и
судбини на коју може или не може утицати, али бар може покушати да коригује њене
одреднице. Песник је као заробљеник, оног
што је било и оног што ће бити, својим писањем ослобађа птице али никад све. Присутна
је она у грудима песника и пева, понекад сетно, понекад весело, али увек о љубави…
У
Панчеву, 27. 09. 2014.год.
