Neusaglašenost

Moje su ruke, recimo,

umorne od odricanja.

Odmahivanja, i odbijanja

stvarnosti, ogrubele svakodnevnice.

Neistine i istine koja guši nepravdom,

osmehom dobročinstva, zloba maskirana.

Nisam se privikla, nisam se odvikla,

nisam ni za ovde ni za tamo.

Ne umem osmehom da uzvratim,

ni zlom da se zlu suprostavim.

Moje su ruke, recimo,

slabe da uzvrate.

Udarac, milovanje, rukovanje,

tapšanje po ramenu, i lažne zagrljaje.

Moje su ruke, odbile poslušnost,

upijaju toplotu Sunca i beleže.

Simetrija događanja, kao klatno,

putovanje svemirom a pogled ka nebu,

nada se kiši, ima li logike?

Dva majmuna treći je odustao

Uvek se osvrnem na prošlo,

da ono novo bolje bude.

Koliko ima istina i koliko želja

da se sazna?

Pokrivene uši, pokrivene oči,

usta, uzalud govor, ruke u pokretu, odustale.

Greška, ima šansu i ništa nije izvesno.

Moje i tvoje, njeno i njegovo,

zašto i zato... razmimoilaženje, nesuklađenost,

igra postaje napor, arhaičnost pokreta,

Galama, dostiže vrhunac nečujnosti pojedinca,

u gomili, nalik hordi koja razara smisao pokreta.

Bina je ostrvo, samotno, neosvojeno, pusto...

ognjište još toplo, priziva žar, miris iz kotla,

topli kačamak u tanjiru, mrvice hleba na dlanu,

za ptice, pod strejom, ni gnjezda više nema...

Onaj osvrt... navika osta... i nada...  

Krug za krugom

Zagrlim samoću, prazninu mraka

osluškujem tišinu u otkucajima bila

takt koraka igra senki treperi zvezda

sjaj remeti sklad u tami rađa san

umiri treptaje oka i slika postaje put

odlazak iz dana u novi sled događanja

neznano kud ni kad u nadi tek živi

za krug koji ponovo trči ni broj nije bitan

tek početak iz ničega postaće u povratku

sebi kad nestanem onako u razgovoru

snoviđenja koja se ponavljaju

kad zaostanem kraj zida preko koga ne mogu

možda neću ovakva inatna ili je neki drugi razlog

nedovršeni posao ovdašnji možda predstojeći

sve jedno budim se praznog zagrljaja

skrivam pogled pred bolom svetlošću izazvana

još jedan ratni dan da savladam i tako

beležim krug za krugom...

Rešetke

Pesmu guše!

Nestaju mi osmesi, beže od mene.
Umorili su se, od prisile usne izvijene, 
mršte se obrve, boraju čelo.
Oblak se sivi nadvio, mračno, dan,
noći nalik je.
Iz sna odbegli snovi lutaju,

neostvarenim putevima,

samo tišine tutanj odzvanja,

eho kao opomena mogućoj lavini.
I sve se ponavlja,

priča je ista, tek mala izmena scenarija.
Kulise liče, nijansa sive nalik su onoj od pre.

Istiće mi vreme, strpljivosti sviklo.
Gledam je u oči, moj odraz u ogledalu,

ja, u praznini svog pogleda.
Tonem u sopstveno ropstvo, okovana.
Hoću li se zagrcnuti?

Postoji li zelji za novim udahom?

Kao novorođenče vrisnuti.
Početi iznova,

roditi se u novim odorama,

sopstvene kože oslobodjenja?

Godina

Rađanje
mir, noći naruši glas
vrisak osvoji sjajem

Dan
najavi cvrkutom, zamahom krila
objavi prvo poletanje

Budi
svoj početak iz jutra
snagom napojen

Novi
nepoznat sebi, drugim
nezavidan, nezavisan, svoj

Smisao
da svakom trenutku
smislen ka budućnosti

Život
posluša glas, onaj,
iz dubine sebe

Daje
ne očekujući u nadi
povratka

Istom
putanjom idemo, iste reći čujemo
sjećanja nam se razlikuju

Misao
putuje brzinom munje
treptaj dana u nizu

Jesen ovogodišnja

Jesen je nešto pobrljavila,

iskočila iz koloseka, sunovratila se

proleću u zagrljaj, zalud je košava

k' pameti priziva, šumom suvog lišća,

kovitlac prašine iscrtava tragove,

one njene šarene jarke, tek da bojom

potvrdu da, svog vremena i trajanja.

Igra se kratkim rukavima, lepršavim suknjama,

podsmehuje se šalu i kapi, jakni pod rukom,

zalud jutrom ponesenom.

Jesen je sebi suprotnost postala,

zimu će kao da prevari, nada se, nada,

dama u šarenim haljinama.