Savijam granu, zelenu, jedru,
pažljivo upirem oslonac, da ima
pravac ka novom rodu, i berbu
planiram za budučnost, dostižnu,
možda, molitvu da pogledom uputim
za dobro, za zdravo, za rumeno,
rosom orošeno u šarenoj kecelji
nabrano, voće.
Tkalja vremenska da mogu biti,
više bih boja radosti utkala, osmeha,
veselih glasova, pogleda snenih, zanesenih,
snovima šarenih, livadi rascvetanoj nalik,
da bude tuge, znam mora biti,
kako bi veselje imalo smisla,
sve mora imati svoju suprotnost,
žalost, radost, kao noć i dan,
posle ću račun da svedem.
Uvek je prisutno, možda,
pravac kojim idem, ispravan,
da li je, put ovaj, baš meni namenjen
bezimenoj, ili je imenom datim,
krštenjem određen, teret na nejaka pleća,
iznosim ga do vrha, Sizifu nalik,
razlika jedna tek postoji,
za koju krivicu, presudiše neznani,
ili to svoju grešku, meni nameniše?!
Smešak, uporno, svakoga jutra,
nacrtam olovkom, ubacim iskru u oko,
da svetluca, taj znak moje radosti
budi radoznalost, nevericu, za gledaoce
tajna ostaje, kako, ne znaju da imam
beskrani niz ravničarskih zlatastih,
sucokreta u tajnom džepu skrivenih,
od oblaka crnih, taj štit nosim,
s ponosom!
