Žao mi je

Žao mi je,

za svaku suzu koja niz obraz

nedužnog ostavi trag.

Žao mi je,

za svaki vapaj od nemoći

iz grla što se ote.

Žao mi je,

za sve tuge nezaboravljene

urasle u dane života.

Žao mi je,

izgubljenih mladosti i starih

ostalih da se sećaju.

Žao mi je,

beskrajnog haosa nepravde

lažnih zanosa.

Žao mi je,

nevidela istine i pravde

za sve da ima nade.

Žao mi je...

Ja neću žaliti kad mutne vode

odnesu sa sobom cvetove modre.

Žalit ću samo celog svog veka

što ja videh naličje sveta.

Dan koji je otišao

Kad utihne dan

svi osmesi nestaju u mraku

skriju se i tihuju.

Kad sunce prekrije oblak

ono sija i greje

čeka trenutak.

Kad vidiš suzu

u oku znanog i neznanog

ne znaš razlog njenog nastanka.

Kad shvatiš svoju misao

da li možeš da je zaustaviš?

Umeš li sebi zabraniti

nameru pre ostvarenja?

Ono iz prve strofe

čuvam za odabrane

putnike namernike.

Ono iz druge strofe

uvek je prisutno

nevidljivo traje.

Treća strofa budi radoznalost

tugu pomalo ljutnje

i želju da suza nema.

A ona četvrta

nju jednostavno treba

ignorisati.

Ostavim vreme

Raširim prostirku šarenu

nalik je ćilimu jarkih boja

crvena kao krv, život traje

nakon tkalje na nju sećanja

nisu izbledela.

Na zidu slika, potamnela

vremena davna zaustavila

na licu ozbiljan pogled

upire u gledaoca i ne zna

za njegovo postojanje

taj lik.

Jedan niz isprekidan

kao linija na dlanu

iz osmeha u tugu i tako

prolazi, smena godišnjih doba

mladost i starost pod ruku

snaga i mudrost.

Ostavim vreme kako bih videla

svoj lik u ogledalu isti iz dana u dan

fotografije negoduju, istina

bledi, sjaj u oku dok nestaje

želja u mirisu jutra se krije

i poju slavuja.

Prolaznost

Moje su godine iz grada potekle

suze u tragovima na obrazu

banatska prašina kovitla se

u plesu kaldrmom pustom

ulicom dok prolaze uspomene

ostavljam okasnelim satima

umorne su od ludovanja

nemiri mladosti ostaju budni

do jutra prohladnog nagoveštaja

letnje žege i besmisla sećanja

promene prošlih dana nema

u nadi je sutra sačuvati smisao

postati novi dan pogledati hrabro

taj grad koji se gubi pod asfaltom

žilu korena neiskoreniti sebe.

Neusaglašenost

Moje su ruke, recimo,

umorne od odricanja.

Odmahivanja, i odbijanja

stvarnosti, ogrubele svakodnevnice.

Neistine i istine koja guši nepravdom,

osmehom dobročinstva, zloba maskirana.

Nisam se privikla, nisam se odvikla,

nisam ni za ovde ni za tamo.

Ne umem osmehom da uzvratim,

ni zlom da se zlu suprostavim.

Moje su ruke, recimo,

slabe da uzvrate.

Udarac, milovanje, rukovanje,

tapšanje po ramenu, i lažne zagrljaje.

Moje su ruke, odbile poslušnost,

upijaju toplotu Sunca i beleže.

Simetrija događanja, kao klatno,

putovanje svemirom a pogled ka nebu,

nada se kiši, ima li logike?