Дајте ми прсте једнога клавира,
Што ме душом купише, кад поче да свира,
И у срцу да копа, откида и дира.
Хоћу само њих јер, признајем,
Бирам,
Само бих са њима сад могао да свирам.
Ако ми их не дате
Видећете мрца,
Што пати и труне,
Умире и грца,
И куне,
Дан када је срео те руке,
Тај мозак, ту душу,образе и очи,
Дан када у мени нешто чудно скочи,
И крене,
И однесе ми сваку трунку мира,
Дан када је она отишла од мене,
И однела прсте једнога клавира.
И ако се некад опет роди таква,
Са очима прозирним и душом чистом,
А неће,
И ако је сретне неко сраман као ја,
А срешће је,
Нека је пита,
Оно што сам ја хтео питати,
Једну девојку,
У једном времену које је прошло,
Са једном мишљу,
Са само једном мишљу,
Коју је ја нисам питао.
И ако она,случајно, буде свирала клавир,
А он у песмама буде тражио смисао,
Нек' напише за њу једну песму,
Као што сам је, на пример ја, написао.
Нема коментара:
Постави коментар