Ruka zastala u pokretu, pozdrav
odlutao onako, kao nehajni šetač
ne osvrnuvši se dok prolazi ulicom,
ostavljajući za sobom trag odbačenosti.
Oko beleži zapisano u tami da traje,
seme neproklijalo nemo bez soka, život
nije pisao ime koje će postati, dokono
sedi na klupi pod orahom, čuti.
Usne, linija tanka kao reka presušena,
zemlja puca, troši se prašina uskovitlana,
misao bi da leti tamo u nepostojano,
trajanje prošlo, ostaje kao potpis.
Odjek uzleta teških krila, sumorna
hladna osećanja prekrila senkom, preletom
odlazi nekud gde nova postaće hraniteljica,
tiha od nemoći da razgrne ruke, koje je ne grle.
Нема коментара:
Постави коментар