Lavež
pasa razbija noćnu tišinu.
Uplašeni,
lancima vezani, samo su glasnici.
Pozivaju
i optužuju gospodare, razvezali bi se.
Odbranili
bi ruku koja ih hrani, ponekad i pomiluje.
U
urliku udruženi, nadaju se probudiće ukućane.
Ni
svetlo na prozoru da se pojavi, urlik je cviljenje.
Nemoćni,
podvijenih repova, dahću pred nasilnikom.
Jutro
na snežnoj belini crvene tragove otkriva.
Tiho
je, hoće li videti gospodare, nemoć jednih je moć drugih.
Mirno
promiče dan, u tuzi dug je, tek radosti kao da proleti neprimetan.
Noć,
brza i tamna zaklonila je prividom nevolju proteklu, tešku.
Okovani
su nemoćni čuvari naših snova.
Нема коментара:
Постави коментар