Ja protiv vetra

Obeležim svaku stranicu, znakom,

da prepoznam kada se vratim.

Kao pečat svog postojanja, na mestu

gde zastanem dah da osnažim.

I čitam uvek ista slova, u novom

redosledu imaju novi smisao.

Odstojanje vremensko daje sliku,

zaboravom ogrnuta platnom sivila.

Izgleda nepoznata mi likom, ali znam,

viđena jeste, doživljena u drugom osećanju.

Nisam ja nova, nisam ni ona od pre,

ona sam što sam od roditelja ponela.

Genetski naramak na ramenima pognutim,

dar kao teret postoji da ne posustanem.

U beloj pustinji pod plavetnim nebom,

svetlucavi odsjaj, titraj blistavih perli,

priziva, i ruke, odbacuju nepotrebno.

Lagano, bezlično, neiskreno, s osmehom,

mogu podneti sve što ponesoh i ono,

ono što mi nalik je poklonu dato.

Zato, obeležim belinu zapisom,

za sebe, za vreme, za povratak.