Rešetke

Pesmu guše!

Nestaju mi osmesi, beže od mene.
Umorili su se, od prisile usne izvijene, 
mršte se obrve, boraju čelo.
Oblak se sivi nadvio, mračno, dan,
noći nalik je.
Iz sna odbegli snovi lutaju,

neostvarenim putevima,

samo tišine tutanj odzvanja,

eho kao opomena mogućoj lavini.
I sve se ponavlja,

priča je ista, tek mala izmena scenarija.
Kulise liče, nijansa sive nalik su onoj od pre.

Istiće mi vreme, strpljivosti sviklo.
Gledam je u oči, moj odraz u ogledalu,

ja, u praznini svog pogleda.
Tonem u sopstveno ropstvo, okovana.
Hoću li se zagrcnuti?

Postoji li zelji za novim udahom?

Kao novorođenče vrisnuti.
Početi iznova,

roditi se u novim odorama,

sopstvene kože oslobodjenja?