Ubirem svoje plodove poslednje setve
zrnevlje od slova prstima prebirem
nejakim od godina i žetvu ovu ostavljam
pod ambar za ptice da imaju hranu
za male nejake u proleće kad zapište.
Tu žetvu plodova poslednjih deo prosipam
polju na dar za leto novo ako okasnim
novim rodom da se ravnica pohvali
klasjem zlatim suncu da prkosi i brašno
toplim hlebom da zamiriše trpeza u nedelju.
Pod dudom razgranatim u avliji na klupi
komšije kad posedaju u čokanju da se žuti
ona ljuta al' dobra stara loza ispija se
a razgovor tih kao reka u ravnici teče
u dane kojima nema povratka tek napred samo.
Zatvaram kapiđik glavu ne okrećem
koren bagrema izdigao trotoar tu se spotaknem
opomena da zapamtim put kojim prolazim
mada znam u povratak nemam vere
ali ko zna tragovi ostaju neizbrisivi.
Нема коментара:
Постави коментар