U odlasku, veče otkriva zvezde
na tamnom nebu, svetle kao lampioni.
Umorne ruke starica na krilu odmara,
šareno pletivo, kraj njenih nogu na podu.
Gledam, tu sliku uspomena je il' stvarnost,
uzahnem tiho, podignem pletivo, novi red stvaram.
Od jedne niti sve poteče, od reči, od kapljice,
reka se rodi, u krug se nižu petlje, patofne tople za zimu.
Noć obgrli usnuli grad, svetla se gase tonu u san,
tek zveckanje igla za pletenje, remeti tišinu, tiha muzika detinjstva.
Budna to sanjam, onako, bliže mi ono davno nego ovo sada,
daleko ostaje iza osvrtaja, proživljeno u tragovima bora čita se.
Sada, nema koraka poznatih, zapravo, okasnili su,
žao mi je nema više mesta, sve su karte prodate.
Ne, neće biti reprize!
Нема коментара:
Постави коментар