SUTRA

Jutra su moja,

svetlost me budi.

Raste i kreće,

u napad na čula.

Sija, igra se,

na zidu pravi sliku.

Polako, klizi po sobi,

zaviruje po uglovima.

Igra se žmurke,

pod krevet se skriva.

Istražuje gde sam,

dok broji do deset.

Spavam, skrivena,

oči krijem od nje.

Al’ ipak se radujem,

čika me, novo jutro.

„Uja!“

„Tu si.“

Kao da kaže,

kada uhvati moj pogled.

Rasplini se po sobi,

otkrije svakodnevnicu.

Baci na mene dan,

uvije me u svoje zahteve.

I

ode,

Moje jutro,

samo moje, nasmejano,

sutra će doći.

Možda sa suncem,

po nekim oblakom

ili kišom.

Ali će doći!