Nedelja… Još jedna… A ko ni jedna dosad…
Belolučim paprika I mislim da li ih voliš… Dodajem paradajz seckani I znam da to voliš… Razvlačim kore za pitu I stavljam sir I spanać… Spojeno I razdvojeno… Ne znam šta od toga voliš…Meso miriše I kolači… I supa tek treba da provri.. Nedeljni ručak bez tebe… A to ni malo ne volim…
Уморна сам помало, а мисао ми се око твоје снаге вије... Да ли је замор учинио своје... Кувам кафу и чај и оба из исте шоље пијем са осећањем да се недењиво не да раздвојити...Као ћирилица и латиница које несвесно као боје у тканици мењам...
Osećam da si istim kuckanjem zarobljen... Pogledom u daljinu... I da nas daljina sada jedino spaja... Daljina kojoj naslućujem kraj gledajući kroz tvoje oči...I pitam se da li ta daljina nepregledna svesna je sopstvenog kraja...
Недељни ручак ... Још један... Ал ко ни један досад на даљину мирише...Остављам времену долазећем да јеловник за све будуће недељне ручкове допише...
Нема коментара:
Постави коментар