NA KRAJU VREMENA - Zorica Kandić

Na kraju vremena neće ostati ništa da se kaže
o izgubljenim izgovorenim blistavim mudrostima,
na kraju vremena molićemo se svim našim nadanjima,
verujući da i mašta ima krila da poleti visoko podno neba

prepuštajući se svojim iluzija...
Da se bezgrešna porodi i jednostavno ti želje ispuni.
Mi, pesnici podarićemo poslednje pesme
misleći da su stihovi i rime naslednici
svih novih lepota svemira.
A da su sinkope ne bitno odvojene
usred preživelih patnji zardjalih melodija.
Iz samonikle zemlje gde se čuje tutnjava kamena
stajaće sasvim izbledeo
avgustovski žut suncokret jedan kao
sa platna vanvemenskog umetnika.
Na kraju vremena reči će zamenit ćutnja,
i misao zanemela u kamen pretvorena
da se kao Feniks izdiže na horizontu.
Betovenu devetu pusti ćemo u svemir
i mnoge druge poruke da bi osmislili način
da se približimo milijardama
udaljenim civilizacijama i planeta.
Slušajući nevericom u daljini
taj milozvučni huk najbistrijih
vodopada kako šapuću note
kristalno čistih kapljica,
one što okupaće nas i razgranuti nagost ljudsku,
kao dragocenost svekolike ljudske baštine,
odzvanjaće jedno jedino vredno preostalo,
ono koje zaboravismo na sprženoj
i gladom uništenoj majci zemlji
LJUBAVNO ALILUJA!


"I NEMA MENE , AL' IMA LJUBAVI MOJE"