Moj video

Loading...

Странице

понедељак, 27. август 2012.

PROLAZIM I…




Zavirim pod kamen i gle,
otkrijem, probudim liske,
nežne, blede ih poklonim
svetlu, a ono njima boju.
Zelenu, živu, da dišu…
rastu, cvetaju i plode, da traju.
I pođem dalje po tragu,
nekih se reči setim…
kao iz semena iznikle
nižu se kraj puta, drvoredi,
od košave put u ravnici štite.
A one urezane brazde oplođene,
rodne, čekaju, dok se crne graktaše
kače, i prkose raširenim rukama,
kojima vetar vitla pocepane rukave,
a šešir, onaj nekad kicoški, nosi
visoko ka granama i baca ga…
Kroz poderotine pružam prste,
otresam prašinu, onu meku,
što pod bosa stopala se ugiba,
i čuva otisak tek jedan tren,
onu žednu, toplu, Banatsku.


Нема коментара:

Постави коментар