Kako užareni postaju mali
Snegovi,
Smetovi,
Daire podrhtavaju na plamenu
A smetovi, snegovi
Promiču goli.
Ukrštam Tebe, njega, mene I nju,
I još mnogo njih ispisanih
Na tabli na kojoj su sazvežđa već
Odavno rekla svoje,
Tvoje, kažem da je sve tvoje,
Moje, on kaže da je sve moje,
Njeno ti kažeš da je sve njeno,
Njegovo, ja kažem da je sve njegovo,
A jedno novo lice ocrtava se
U ritmu plamena….
Ćutim!
Da vas ne preplašim
Sujeta vam još uvek ispisuje ime I još uvek
Ne poznajete nebeske pustinje
Gde je svako lakom
Na srećne visine,
Ne znate Vi
Kako je padati iz ljubavi
U snegove, smetove,
Goniti žeđ do divljaštva,
Smrzavati se pa goreti
Dizati- Nisu junaštva,
To je malena grešna mašta,
Gordost koja se kažnjava,
Dok misliš da ti se prašta,
Još samo mrvica strasti i
Pozdravite se sa gorostasima zvezdanim
Sazvežđima Ljubavi I plamena…
,
U Većoj milosti biva krotitelj oluja
No popneš li se do srećnih visina…
Nećemo imati ni Ljubav ni ime
Ni ti, ni ona, ni on, ni ja,
Ostaće samo ono novo lice
tihe žeravice jednog
još uvek srećnog
podanika snegova, smetova….
Нема коментара:
Постави коментар