Okvir

Na zidu kao ukras slika.

Šarena livada cvetna,

zuj pčela, i nemi let leptira.

Prolazi dama, ne vidim lik

u senci je suncobrana.

Dal’ joj smešak titra na licu,

il’ joj se suza prikrada usnama?

U šetnji je ona a kao da ne mari

leptirak jedan na rame joj sleti

k’o mašnica sa kose da je pala.

Prolazi tako i slikar je spazi,

dok seje boje po belom platnu.

Trže se i gle čuda, kist poleti

i dama nepoznata na livadi

začara ga i zaustavi, kao da pita:

„Izvinite a gde je on?“

Sedi u uglu sobe,

seda mu kosa do ramena…

Kroz prozor kradom sunca zrak

ka slici hiti ko pogled blag,

dašak vetra kao da šalje

leptirak sa ramena polete…

Lice se starca smeškom ozari,

putuje tiho Sunce ka zapadu,

mrak u sobi uglove osvaja

on umoran na počinak ide,

rešio je…

Sutra će sliku da okrene,

u okvir isti njen lik će da osvane!